Гости из прошлости

Сама, под јаким рефлекторима, бледа, с грозном фризуром и са уснама црвеним као рана, Едит Пјаф је стајала у својој малој црној плетеној хаљини, руку прислоњених уз тело, изгубљена и несрећна. Запевала је...

Публика није обраћала пажњу на њу. То је био кабаре и они су ћаскали као да она не постоји. А Едит је певала о беди, о истини и тужном животу, певала је као да је сама на свету. Песма је одмицала, ћаскање је замирало, она је певала и ништа се више сем Едит није чуло.

Нико није имао такав глас. Едит Пјаф није морала да се претвара док пева о беди. Она је рођена на улици, она је отуд и дошла. Никада до тада на сцену није изашла тако мала, тако мршава и тако лоше обучена жена. Није махала рукама, није се мицала ни очијукала. Само је певала.

"Песма је - прича. Публика треба да верује у њу. Ја сам за публику оличење љубави. Све треба да се дешава унутра и да вришти - ја сам таква. Ја могу да будем срећна, али само кратко, мени то физички изглед не дозвољава. Мени требају једноставне речи. Моја публика не размишља, она у даху упија оно о чему ја певам. И у мојим песмама треба да буде поезије која подстиче на машту."

У "Гостима из прошлости" француска певачица Едит Пјаф.

Аутор и уредник: Мирјана Блажић Микић.

Радио Београд 1, 13.05

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње