Куда даље за Фетела и Вебера? (први део)

Вратимо се зато скоро 31 годину уназад, на Аутодром Енцо и Дино Ферари у Имоли, 30-ак километара југоисточно од Болоње, на којем се 25. априла 1982. године возила Велика награда Сан Марина*. Услед отвореног рата Светске аутомобилске федерације (FISA, данашња ФИА) и Удружења конструктора (FOCA), 17 аутомобила је бојкотовало трку тако да је од почетка било јасно да ће победника одлучити дуел два Реноа и два Ферарија.

Као пионир турбо мотора у Формули 1, Рено је у то време производио аутомобиле који су били изузетно брзи и бар једнако непоуздани, и Имола тог пролећа није била изузетак. Рене Арну и Алан Прост су у својим жуто-белим аутомобилима запосели први ред после квалификација, само да би обојица одустали током трке због отказивања мотора. То је значило да је, на одушевљење публике, двострука победа загарантована скарлетно црвеним аутомобилима.

У време када није било радио везе, екипа је информације прослеђивала на персонализованој табли коју су возачи могли да виде само у моменту пролажења стартно-циљном равнином. По завршетку круга у којем је последњи Рено одустао, на табле обојице Фераријевих возача истакнута је команда - Успори (Slow) - која је у тиму још тада познатом по тимским наредбама имала јасно значење: задржите тренутни поредак, нема тркања међу тимским колегама.

У том моменту водећи Ферари, под амблематичним бројем 27, возио је Жил Вилнев, мање упућенима данас познат пре свега као отац Светског шампиона из 1997. године, Жака Вилнева. Ипак, за срећнике који су имали прилике да га гледају, Жил Вилнев ће у памћењу остати као један од највећих возача свих времена, у рангу Фанђа, Кларка, Стјуарта, Сене или Шумахера. Возач који није знао за реч компромис и у сваком кругу, на сваком тренингу и у свакој трци покушавао да буде најбржи, чак и када то није значило баш ништа, а могло је да буде веома опасно**. Иза њега, у Ферарију са бројем 28, налазио се Дидије Пирони, један из генерације невероватно талентованих возача (Арну, Тамбеј, Прост, Лафит и Жарије), који су се борили за престижну титулу првог француског Светског шампиона у историји Формуле 1***. Пирони је возио своју другу сезону у Ферарију (Вилнев је осим прве трке у животу, у Мекларену, целу каријеру провео у Ферарију) и да ли због тога што није навикао на тимске наредбе као Вилнев****, или из неких других, само њему знаних разлога, решио је да не поштује одлуку екипе. Пирони и Вилнев су се неколико пута међусобно претицали, иако је Жил све време мислио да је у питању игра за гледаоце који су већ били ускраћени због бојкота више од половине возача. Сваки пут када би претекао Пиронија, Вилнев је смањивао брзину и возио спорији круг, баш као што је тим и саветовао. Насупрот њему, Пирони би кад год би дошао у вођство, возио најбрже што може али га је Вилнев свеједно претицао. Када је у претпоследњем кругу поново прешао у вођство, Жил је био сигуран да је то крај игре и поново је успорио.

А онда га је у последњем кругу Пирони поново претекао и прошао кроз циљ као први. Жил је био шокиран. Док је маса Фераријевих навијача славила двоструку победу омиљене Скудерије, Жил је намрштен покупио свој трофеј за другу позицију и без речи напустио подијум пре завршетка церемоније. Недељу дана после трке, Најџел Ребук је направио следећи кратак интервју са Вилневом.

Вилнев: Када је Арну одустао, добили смо знак да успоримо, пошто је тим и пре трке знао да можемо дас будемо „кратки" са горивом. Веровао сам му и ту грешку нећу више никад направити.

Ребук: Јеси ли попричао са Пиронијем после трке?

Вилнев: Не, нисам му рекао ни реч. И нећу му се обратити икада више. Озбиљан сам, ово значи рат. Тотални рат.

Вилнев је био у праву када је рекао да више никад неће разговарати са Пиронијем, нажалост много више него што је у том моменту и сам могао да зна.

Наредна трка у календару, возила се у Белгији, на стази Золдер, само две недеље после догађаја из Имоле. Прост памти како је током тих четрнаест дана, кад год је разговарао са Вилневом, Жил причао само о инциденту са Пиронијем. Насупрот сунчаног викенда у Италији, квалификације су се 8. маја возиле под намрштеним небом. Жил је имао само један циљ - потући Пиронија. Више није била битна победа, ни шампионат, само бити бржи од издајице. Десетак минута пре краја квалификација Вилнев је већ изашао из аутомобила када је када је сазнао да га је Пирони надмашио за једну десетинку. Канађанин се одмах вратио у седиште и изашао на стазу да докаже да је бржи. Није ни слутио да ће му то бити последњи пут. У Бут кривини, наишао је на Јохена Маса (тимског колегу из једине трке у каријери коју је Вилнев возио за Мекларен), који се у свом Маршу кретао веома споро по тркачкој линији. Чим је у ретровизору видео Вилнева, Мас је у жељи да се склони скренуо удесно. Било је касно. Вилнев је већ кренуо у претицање са десне стране, и када се Немац нашао испред њега, Жилу више није било спаса. Закачивши задњи десни точак Масовог Марша, Ферари са бројем 27 је брзином већом од 200км на час полетео у ваздух, а када се после скоро сто метара приземљио ударац је био толико снажан да је Вилнев заједно са седиштем завршио још 50м даље, у заштитној огради. Помоћ је брзо стигла, и мада су му виталне функције вештачки одржаване све до вечери, нешто после 21 час, Жил Вилнев је проглашен мртвим. Званичан узрок смрти била је фрактура кичменог стуба.

У недељама које су уследиле, што прећутно, што врло директно, Пирони је од велике већине Ф1 заједнице окривљен за Жилову смрт. И као у неком болесном сценарију, Дидијеов живот се за само неколико недеља изврнуо наопачке. Прво је месец дана после Белгије, на Великој награди Канаде, на стази која је (гле ироније) управо преименована у аутодром Жил Вилнев, Рикардо Палети изгубио живот након ударца отпозади у Пиронијев Ферари који се угасио на старту трке. Затим се Пирони развео од супруге, само неколико недеља после венчања. А онда је почетком августа, на ред дошла Велика награда Немачке, на стази у Хокенхајму. Пирони је у том моменту, пет трка пре краја, водио релативно убедљиво у шампионату***** и на кишни тренинг је изашао само да би испробао нову Гудјирову кишну гуму, будући да је на квалификацијама већ обезбедио најбољу стартну позицију (на новој гуми, Пирони је био 2,5 секунде бржи од клупског колеге, Тамбеја). У моменту када је покушавао да претекне Вилијамс Дерека Дејлија, Пирони се великом брзином закуцао у задњи крај Простовог Реноа.

Повреде су било толико тешке да су спасиоци у првом моменту били уверени да ће морати да му ампутирају обе ноге како би га извукли из аутомобила. Иако се то није догодило, Пиронијева тркачка каријера је била готова, а Француска је на свог првог Светског шампиона морала да причека још три године (Прост у Мекларену).

Пиронијева зла срећа, као последица трагичног викенда у Имоли, је наставила да га прати и ван света Формуле 1. У августу 1987. године, заједно са два члана своје посаде, Француз је изгубио живот на трци глисера код острва Вај, у Великој Британији. Имао је 35 година. Само неколико недеља после сахране, Пиронијева тадашња девојка Кетрин Гу родила је близанце. Један је добио име Дидије, а други Жил.

Сутра: Себ и Марк, Дидије и Жил наше ере?

- Елегантан начин да се Италији дају две трке у једној сезони, будући да је Сан Марино добрих 70-ак километара југоисточно од стазе

- Формула 1 је саткана од легенди, иако легенда можда није прави израз за нешто што се заиста догодило. На слободном тренингу у петак пре последње трке 1979. године, на стази Воткинс Глен, у Сједињеним Америчким Државама, киша је толико јако падала да је само 12 возача изашло на стазу. Јужноафриканац за воланом Ферарија, Џоди Шектер, који је већ обезбедио титулу те сезоне је био међу храбром дванаесторицом. Вратио се у гаражу престрашен, будући да је по ужасним временским условима возио најбрже што је могао, али и уверен да је постигао најбоље време на тренингу. А онда су му рекли да је један возач ипак био бржи - Вилнев је круг одвезао за 11 секунди мање?! Жак Лафит је после тог тренинга изјавио: „Зашто се уопште трудимо, дечко је на потпуно другом нивоу у односу на нас остале".

- Од 16 трка у сезони, француски возачи су те године освојили 12 Пол позиција.

- Три трке пре краја сезоне, у Монци 1979, Жил Вилнев је поштујући тимске наредбе пустио својег тимског колегу Шектера да победи и тако осигура титулу, иако би победом сам Вилнев остао у трци за светског првака те године.

- Пре Хокенхајма, где је требало да стартује као првопласирани, Пирони је имао 39 бодова, у време када је победа доносила 9 бодова. Те године титулу је освојио Розберг, са укупно 44 бода. Испоставиће се да је Пиронију било потребно само 6 бодова из пет трка да би био недостижан.