Од спортских шампиона до политичких лидера – колико медаље вреде на политичкој сцени
Олимпијске медаље, спортски успеси и наклоност публике могу да буду добра почетна позиција за улазак у политику, али нису гаранција успеха. Спортисти у јавност доносе поверење, аутентичност и углед стечен на терену, али политичка арена захтева другачије вештине, знања и тим људи. Спортски психолог и олимпијски шампион Андрија Герић и маркетиншки стручњак Миљан Премовић за РТС говорили су о томе шта спортисте привлачи политици, колико њихов спортски ауторитет утиче на бираче и шта ризикују када спортски дрес замене политичком функцијом.
Спортски успеси некима су били одскочна даска за политичку каријеру. Француски џудиста Теди Ринер, освајач пет олимпијских златних медаља који планира да се кандидује на председничким изборима у Француској, подсетио је на примере спортиста који су после великих победа и стеченог угледа одлучили да се опробају и у политици. Имран Кан постао је премијер Пакистана, Џорџ Веа председник Либерије, Виталиј Кличко градоначелник Кијева, а Арнолд Шварценегер гувернер Калифорније.
Иако су њихови политички путеви били различити, заједничко им је то што су у политичку арену ушли са већ изграђеним јавним имиџом и препознатљивошћу. Уместо да поверење граде од почетка, могли су да рачунају на популарност стечену спортским резултатима.
Спортски психолог и олимпијски шампион Андрија Герић сматра да спортисти у том погледу нису другачији од људи из других професија, али да им популарност свакако олакшава почетак политичког ангажмана.
„Спортисти су људи као и сви други, и сигурно је да велика популарност коју носи овај француски џудиста помаже. Људи мисле: ако је неко добар спортиста, вероватно ће добро радити и неки други посао, јер на спортском терену брани одређене вредности“, објашњава Герић.
Подсећа да озбиљан спорт подразумева дисциплину, посвећеност и фер-плеј, али упозорава да у политици важе другачија правила.
„Политика је арена у којој владају потпуно другачија правила. Дубоко верујем да без доброг тима нико не може лако да плива у тим водама“, истиче Герић.
Спортски углед као почетни политички капитал
Маркетиншки стручњак Миљан Премовић сматра да је највећа предност спортиста који улазе у политику то што не почињу од нуле. За разлику од кандидата који тек треба да изграде препознатљивост и стекну поверење јавности, спортисти већ имају историју успеха, емоцију коју су изградили код публике и одређени кредибилитет.
„Грађани су спремни да чују њихово мишљење, чак и када се са њим не слажу. Дају им кредибилитет да о одређеним темама говоре. Колико је тај капитал довољан и на који начин ће њиме управљати, зависи од човека до човека, ситуације и околности. Не постоји јединствена матрица успеха за спортисте који улазе у политику“, наводи Премовић.
У свету стратешког маркетинга и брендинга, објашњава, међу најважнијим вредностима су поверење, аутентичност и искуство. Спортисти све то носе са собом када се одлуче за политички ангажман, али је питање колико успешно те вредности могу да пренесу у нову област.
Премовић указује и на разлику између утицаја спортиста на потрошачке навике и њиховог утицаја на политичке ставове. Њихове препоруке могу да имају велики одјек међу навијачима и потрошачима, посебно млађима, али то не значи да ће исти степен поверења пратити и њихове политичке поруке.
Ипак, спортисти имају предност јер им јавност даје прилику да изнесу ставове и о темама са којима се грађани можда не слажу.
Победнички менталитет није довољан
Дисциплина, истрајност, спремност на одрицање и способност да се поднесу порази особине су које могу бити корисне и у политици. Међутим, Герић наглашава да спортски резултати сами по себи не значе да неко поседује способности потребне за управљање државом.
„То што неко зна добро да баци противника на татами не значи да ће добро водити државу. Спортиста мора да буде отворен да учи нове вештине – како се воде састанци, како се управља људима и како се доносе одлуке“, истиче Герић.
Додаје да спортисти током каријере могу да стекну одређена искуства која ће им користити у управљању. Спортски клуб или репрезентација, како објашњава, на неки начин функционишу као предузеће, па спортисти имају прилику да посматрају организацију система и начин на који се доносе одлуке.
Ипак, најважније је да човек буде спреман да призна шта не зна и да то научи.
„По мом мишљењу, најважније је да човек буде отворен, да мало спусти его и прихвати да неке ствари не зна. Спортисти су углавном врло отворени за учење, па верујем да постоји велика шанса да неко од њих направи промену ако задржи вредности које је стекао у спорту“, каже Герић.
Као једну од највећих разлика између спорта и политике издваја то што се на терену резултат види, док политичко деловање подразумева и сложеније односе, преговоре и комуникацију.
„У спорт улазимо отвореног срца. У спорту нема лажи и преваре, све се види на терену. Политика је поље у којем има и извртања, спиновања и свега осталог. Није лако носити се са тим и за то су потребне потпуно другачије вештине“, указује Герић.
Колико јавност идеализује спортске идоле
Велика популарност спортиста не мора увек да буде последица само резултата. Јавност често на њих пројектује особине попут поштења, правичности и дисциплине, па их доживљава као узоре и ван спортског терена.
Герић, међутим, упозорава да таква перцепција може да буде претерана.
„Људи имају тенденцију да пројектују све најбоље особине на спортисте. Али, ако неко добро удара лоптицу или даје кошеве, то не значи да је савршен или да је бог. Спортисти су само људи, са својим добрим и лошим странама, и тако их треба посматрати“, наглашава Герић.
Тај ауторитет може да буде велика предност на почетку политичке каријере, али само док га прати конкретан рад. Као и сваки други политичар, и спортиста добија одређени кредит поверења који мора да оправда.
Герић сматра да спортисти имају посебан мотив да испуне обећања, јер су навикли на дугогодишњи рад и одрицање.
„Када тренирате 20 година, то значи да сваког дана идете на тренинг – и када је киша, и када је снег, када вам се не иде или када сте болесни. Ако такав начин размишљања пренесете на било који посао, па и на политику, резултати би требало да буду бољи него код некога ко нема такво искуство“, сматра Герић.
Популарност има рок трајања
Спортски углед, међутим, није трајна гаранција политичког успеха. Премовић указује да се трајање популарности разликује од случаја до случаја и да не постоји јединствен образац. Неки спортисти успели су да политички капитал граде годинама, док су други брзо изгубили подршку коју су имали на почетку.
„Време свакако тече. После одређеног периода људи ту особу више не посматрају као спортисту. Она постаје политичар или јавна личност која се више не бави спортом и више нема ону почетну позицију са којом је ушла у политику“, објашњава Премовић.
Политички ангажман може да утиче и на начин на који јавност касније доживљава спортску каријеру те особе. Уколико њене политичке одлуке изазову незадовољство, део негативних реакција може да се пренесе и на раније стечени имиџ.
Промена политичког ангажмана може да утиче и на однос навијача према спортисти. Герић сматра да је већ и сама одлука спортског идола да подржи одређену политичку опцију или се кандидује довољна да подстакне део јавности да преиспита свој однос према њему.
„Мислим да се људи бар запитају зашто је он то урадио. А када се неко запита, онда почиње да размишља. То је доста битно код бирача“, каже Герић.
Додаје да ће део публике наставити да подржава спортисту без обзира на његове политичке ставове, али да поверење, као и код других политичара, има ограничен рок. Ако обећања не буду испуњена, подршка може да нестане.
За успех је потребан тим
Улазак у политику за спортисте носи и ризик, јер се суочавају са људима који имају дугогодишње искуство у политичком животу и познају правила те арене.
Герић указује да нови политички актери често улазе са идејама о правичности и фер-плеју, али да морају да буду свесни да политичка утакмица није исто што и спортско надметање.
„Политика није фер-плеј и то мора да схвати свако ко улази у њу, па и спортиста. Зато је важно да има тим људи који знају шта раде и разумеју се у различите области. Спортиста не може да зна све, али може да ангажује људе који ће му помоћи. Он доноси кредибилитет и популарност на основу којих тај тим можда може да буде изабран“, истиче Герић.
На питање да ли спортисти због свог јавног угледа имају и посебну друштвену одговорност, Премовић одговара да немају другачију одговорност од других јавних личности, али да свакако располажу одређеним кредибилитетом који су стекли наступајући за клубове и репрезентацију.
Тај почетни капитал може да им отвори врата политике, али не и да им гарантује успех. Да ли ће спортски шампион постати и успешан политичар, зависи од тога шта ће урадити са поверењем које му је јавност већ поклонила.