Камен уместо бетона: Архитектонска револуција која изгледа као да је стигла из каменог доба

На лондонском Финчли роуду догодила се својеврсна геолошка ерупција. Огромни комади ружичастог базалта и магматског камена израњају изнад железничког усека и уздижу се у неочекиване, готово нестабилне куле. Свако ко покушава да пронађе станицу Финчли роуд и Фроњал (Finchley Road & Frognal) више не мора дуго да тражи – довољно је да погледа према грађевинама које изгледају као вишеспратни Стоунхенџ.

У питању су три стамбене куле под заједничким називом „Петра хајтс“ (Petra Heights), дело архитекте Амина Тахе и инжењера Стива Веба. Њихов изглед неодољиво подсећа на градитељске подухвате јунака цртаног филма „Породица Кременко“: као да је неки џиновски дечак наслагао огромне камене коцке, право из каменолома.

Последњих година у Лондону су никле бројне стамбене куле у близини железничких станица, у складу са политиком усмереном на развој градње уз јавни превоз. Ипак, ретко која грађевина изгледа као да су је пројектовали јунаци „Породице Кременко“.

„Ово је једна од оних станица на којима се људи стално питају где се налазе“, каже архитекта Амин Таха, стојећи испред свог каменог здања, које представља упечатљив оријентир тик уз улаз у надземну железницу. Како објашњава, мало је вероватно да ће се поново градити црквени торњеви или велике јавне зграде са сатним кулама, па су желели да створе нешто што ће људима послужити као оријентир.

Право из каменолома, без улепшавања

Масивни блокови од којих су изграђене куле наслагани су наизглед једноставно. Свака плоча тежи око три тоне, а њихове површине задржале су трагове бушења и тестерисања, настале приликом вађења из масе стена.

Таха објашњава да каменоломи обично очекују од архитеката да траже савршено обрађене, чисто исечене комаде камена. Његов тим одлучио је да поступи другачије – да користи материјал онакав какав излази из каменолома. Тиме се смањују трошкови и отпад који настаје додатном обрадом, а коначни изглед грађевине добија извесну непредвидивост.

Изградња три куле висине од шест до десет спратова од масивног камена могла би да делује као изузетно скупо решење. Међутим, Таха тврди да је оваква градња не само јефтинија већ и значајно повољнија за животну средину у поређењу са објектима чија је конструкција од бетона или челика.

У случају комплекса „Петра хајтс“, процењено је да је емисија угљеника мања за око 30 одсто. Да је унутрашња конструкција изведена од унакрсно ламелираног дрвета, како је првобитно планирано, уместо од бетона који је на крају употребљен, уштеда би, према речима архитекте, могла да достигне око 75 одсто.

Овај пројекат представља најновији корак у дугогодишњој кампањи Тахе и инжењера Стива Веба за повратак конструктивног камена у савремену архитектуру. Више од једног века камен је углавном био потиснут у улогу фасадне облоге, док су носеће конструкције преузели други материјали.

Њих двојица већ су привукла пажњу пројектом пословно-стамбене зграде у лондонском Клеркенвелу, изграђене од грубо обрађених блокова кречњака. Тај објекат нашао се у ужем избору за награду Стирлинг 2021. године. У међувремену су развијали и експерименталне камене греде, ламелиране сводове и подне плоче, користећи чак и делове стена које каменоломи иначе сматрају отпадом.

Компанија Веба и Јејтса развила је и прототип танког стуба од камена, изложеног у Краљевској академији, који користи крутост и стабилност овог материјала како би се смањила потреба за челиком.

Три куле као стеновита планина

„Петра хајтс“ су до сада њихов највећи доказ да камен може да има значајну улогу у савременој конструкцији. Куле се издижу изнад перона станице попут природне литице, а на појединим местима из њихових фасада избијају крупни камени блокови.

Три куле постепено се сужавају према врху. Повезане су централним језгром са лифтом и степеништем, а на вишим нивоима спаја их узак мост. Степениште је обавијено челичном мрежом, отворено према спољашњости и води до зелене заједничке кровне баште. Читаво решење оставља утисак пењања стазом уз стеновиту планину.

Планирано је и да се зеленило постепено прошири дуж фасаде, као што је већ случај на Тахином ранијем пројекту у Клеркенвелу, дајући згради изглед древне рушевине.

Посебно занимљив детаљ представља лифтовско окно, које је, како наводе аутори пројекта, прво такве врсте у свету изграђено од камена. Плоче висине три метра и дебљине десет центиметара допремљене су из Норвешке и монтиране на лицу места. Цела висина окна подигнута је за само један дан.

Ипак, пут од првобитне замисли до завршене грађевине није био једноставан. Пројекат је осмишљен још 2015. године, али је земљиште током развоја променило три власника. Са сваким новим инвеститором првобитне амбиције делимично су умањиване, док су програмери настојали да искористе раст вредности земљишта.

Првобитно планирана конструкција од масивног дрвета оцењена је као прескупа, па је одлучено да се користи бетон. Таха, међутим, тврди да се та промена на крају показала знатно скупљом. Употреба бетона условила је и додатно повећање димензија камених елемената, како би могли да носе већу тежину, док су поједини делови ојачани челичним дијагоналама.

Проблеме је додатно усложнила пандемија. До прекида снабдевања због ковида већ су били изграђени нижи спратови од сицилијанског базалта. Преостали делови морали су да буду изведени од сивог магматског ларвикита из Норвешке. Обе врсте камена премазане су црвенкастим слојем како би се постигла уједначена боја.

Разлике у нијансама ипак су допринеле старинском изгледу грађевине. На доњим деловима стубова уклесани су фрагменти келтских шара, док су имена архитеката, инжењера, каменорезаца и извођача радова урезана словима налик рунама и наглашена златном бојом.

Повратак конструктивног камена и нова ера градње

Таха сматра да су програмери и даље прилично скептични према употреби камена као носећег материјала. Многи верују да британско становништво није спремно за такву архитектуру и да више воли циглу.

„Али, ако погледате спискове архитектонски најпопуларнијих градова и села у Великој Британији, ту су често Бат, Единбург и Котсволдс. Погодите шта? Сви су изграђени од камена“, истиче архитекта.

Инжењер Стив Веб још оштрије критикује широку употребу цигле, посебно због енергије потребне за њену производњу. Како објашњава, цигле се пеку на високим температурама, често уз употребу угља, а истовремено представљају велики додатни терет за конструкцију и темеље зграде.

Оне се шире и скупљају, због чега је неопходно постављати спојеве који омогућавају померање. Веб сматра да је проблем и у томе што цигле често не учествују у ношењу конструкције, већ представљају само тешку и скупу фасадну облогу.

Према његовом објашњењу, током већег дела десетохиљадугодишње историје градње зидови су носили подове. У последњих педесетак година, међутим, тај принцип је преокренут: подови и бетонски оквири сада носе зидове. За разлику од таквог приступа, фасада од конструктивног камена може истовремено да има улогу носеће структуре и спољашње облоге.

Веб наводи да такав систем има знатно мањи уграђени угљенични отисак, мање се помера и може да буде јефтинији. Као пример истиче норвешки ларвикит употребљен на лондонским кулама, који је претходно био одбачен као материјал и обично би завршио у насипима поред ауто-путева.

Британски каменоломи полако прихватају овакав приступ. Таха и Веб највећи потенцијал виде у мањим комадима и остацима камена, који би могли да се користе на сличан начин као цигле, уз уградњу коју би обављали и обични зидари, без посебног знања каменорезачког заната.

Своје идеје проверили су и кроз пројекат привремене експерименталне куће од камена, постављене у Ерлс корту. Објекат, познат као „Камена демонстрациона кућа“, приказује преднапрегнуте камене греде и стубове, камене подне плоче и самоносећу фасаду од камених блокова.

Процене за велике уштеде

Пројекат је наручио истраживачки центар „Фјучер обзерватори“ при Музеју дизајна, а процењује се да омогућава уштеду угљеника до 90 одсто у поређењу са конвенционалном градњом.

На питање да ли на планети има довољно камена за такву промену, Веб износи занимљиво поређење: када би свих осам милијарди људи одлучило да обнови своје домове користећи камен, укупна потребна количина била би приближно једнака запремини планине Бен Невис.

Таха већ ради на следећем пројекту, вишенаменском комплексу на каналу у Хакнију, који ће користити камене цигле и блокове, као и зидове и подове од ламелираног дрвета са типловима. Он би, према његовим речима, требало да буде „угљенично негативан“.

Планирано је и постављање фотонапонских панела који ће служити као заштита од сунца, као и система топлотне пумпе који користи воду из канала. Таха наводи да ће зграда производити 135 одсто енергије потребне за сопствене потребе. Током топлијих месеци вишак електричне енергије продаваће се назад у мрежу, што би требало да омогући живот без рачуна за енергију током целе године.

Веб, са друге стране, ради на решењу за носећу конструкцију од камена за кулу високу 200 метара, планирану у близини улице Ливерпул у Лондону. Такав приступ, како наводи, могао би да елиминише потребу за уобичајеним масивним бетонским језгром и стубовима.

У основи зграде били би употребљени тешки и тамни гранитни елементи, док би се према врху прелазило на лакше и тање комаде кречњака. Тако би сама фасада показивала како се конструктивна оптерећења мењају по висини, уз употребу сваке врсте камена за оно у чему је најбоља.

„Ово је огромна прилика за архитекте да промене приступ и створе нови стил“, каже Веб.

Он подсећа да је први гвоздени мост у Телфорду био пројектован са спојевима налик дрвеним, јер су градитељи познавали тај начин рада. Слично томе, прве бетонске зграде преузимале су технике градње каменом. Данас, сматра Веб, архитекте углавном само поново тумаче бетонске зграде користећи камен, иако су већ показали да је од њега могуће градити решеткасте носаче, просторне решеткасте конструкције и друге високотехнолошке системе.

Његова визија будућности је још смелија: „Замислите будућност у којој су свуда камени електрични стубови!“