Мало пажње, много људскости – тамо где се људима враћа вера да нису заборављени

Сваке среде из свог салона у Новом Саду фризер Милан Петрић возом стиже у Београд, а потом до просторија ВДС у Француској улици. Каже да је многима који су остали без крова над главом, или средстава за живот, и даље важно да им коса и брада буду уредни.

„Нарочито кад виде да им се среди брада, они са одушевљењем приђу огледалу и кажу: О, добро је‘. Мислим да су негде, иако изгледају другачије и хаотично него ми и остали, мислим да су се унутар себе сачували. Да кажем оно што би људи рекли ,по души остали су мало честитији. То је мој утисак за све људе ове што сам упознао. Можда бих чак и могао да кажем да нисам упознао поквареног човека“, наглашава фризер Милан.

Александар Мартић у ВДС долази три године.

„Чуо сам од једног пријатеља са улице. Каже, имаш да добијеш храну, мало ствари неких и тако. После сам схватио да се овде и шиша. Има горе и зубари, и психијатар, и купање. Одлично је, наравно“, каже Мартић.
Код Милана облик фризуре може и да се бира.

Док се многи од нас често окрећу себи волонтери ВДС одабрали су да се окрену другима. У жељи да људима у невољи врате достојанство, покажу племенитост, али осећај да нису заборављени.

„Свети Јован Шангајски је рекао да после Свете Литургије одемо у болницу, да све између тога је живот. Ја бих заиста после ових пет година рекао својим речима да људи после свете Литургије дођу у ВДС и све између тога је живот. Тако да бих позвао људе који имају, или да направе неког слободног времена да дођу овде. Постоји много могућности за волонтирање“, наглашава Милан Петрић.

Током целе године, тихо и без помпе, Милан и други волонтери ВДС-а поклањају оно највредније што имају – своје време, знање, пажњу и уз осмех поручују да хуманост можда почиње баш тамо где други одустају.