Зашто другачије доживљавамо текст када сазнамо да га је написала вештачка интелигенција

Први роман Телиcона Орелијена То или смрт (C’était ça ou mourir) био је један од књижевних феномена јесени 2026. године. Већ награђен са неколико признања, нашао се у првим изборима за награде „Гонкур“, „Ренодо“, „Фемина“ и „Медисис“.

Роман је, између осталог, описиван као „дубоко људски“, а његов стил као „визуелан и људски“, док су други хвалили „лепоту поетског језика“ или говорили о „читалачком шоку“.

Истог дана када је роману додељена награда „Фнак“, на друштвеним мрежама појавиле су се сумње да је коришћена генеративна вештачка интелигенција, што је нагло преокренуло начин на који је књига прихваћена.

У листу Монд, писац Томас Б. Реверди веома непосредно је изразио нелагоду коју изазива та неизвесност. Признаје да машина може савршено да га дирне, али ако накнадно сазна да она стоји иза текста, та емоција престаје да га занима, јер се „то није обраћало мени“.

Ова формулација је веома сликовита. Емоција је заиста постојала, али се тек накнадно мења оно што читалац верује да зна о пореклу текста који је прочитао, чиме се ретроактивно преобликује значење које приписује сопственом читалачком искуству.

Многи читаоци би се сигурно могли препознати у тој нелагоди. Јер читати можда значи и претпостављати да нам се неко обраћа, да је промислио сваку реч и у њу унео делић себе. Када то присуство постане неизвесно, целокупан доживљај дела окреће се наглавачке.

Независно од ове полемике, чији значај не зависи од тога да ли су сумње оправдане, овај случај открива дубоку промену: улазимо у доба у којем писац може да користи вештачку интелигенцију у свим фазама рада, од тражења идеја до самог писања, а да читалац то не може да открије.

Можда се приближава и тренутак када само читање текста више неће бити довољно да се разликује дело које је у потпуности створио човек од дела насталог у великој мери уз помоћ вештачке интелигенције.

Зашто претпостављено порекло текста толико мења оно што читалац верује да је прочитао? Неколико новијих истраживања из експерименталне психологије показује да исти текст може бити различито оцењен у зависности од тога да ли је представљен као дело човека или вештачке интелигенције.

Исти текст, другачија оцена

Експеримент који је спровела Маја Станко-Качмарек, психолошкиња са Универзитета „Адам Мицкјевич“ у Познању, у Пољској, пружа веома једноставан експериментални приказ ове појаве.

Истраживање, објављено 2025. године у часопису The Journal of Creative Behavior, обухватило је 123 учесника којима је представљена иста песма коју је написао човек. Мењала се само информација о њеном пореклу.

Учесницима је речено да је песму написао човек, да ју је створила вештачка интелигенција или да њено порекло није наведено. Када је приписана вештачкој интелигенцији, песма је оцењена као мање оригинална, естетски мање успела и емоционално мање привлачна.

Друго истраживање, које су 2024. објавили Брајан Портер и Едуар Машери са Универзитета у Питсбургу, довело је до подједнако изненађујућег резултата.

Читаоци који нису стручњаци за поезију требало је да разликују песме које је генерисао ChatGPT-3.5 од текстова признатих песника. У томе су били мање успешни него што би се очекивало случајним погађањем, а чак су чешће сматрали да су песме које је генерисала вештачка интелигенција написали људи.

У другом експерименту, када читаоци нису били обавештени о пореклу песама, текстови генерисани помоћу вештачке интелигенције добијали су и боље оцене од људских песама у неколико категорија, нарочито када је реч о ритму и лепоти.

Најзад, истраживање које је 2026. године објавио тим под руководством Данице Дилион помаже да се ова појава боље разуме.

У једној од шест студија, више од 1.000 учесника прочитало је исти одломак прозног дела, који је у зависности од случаја представљен као текст који је написао човек, вештачка интелигенција или као резултат њихове сарадње.

Истраживачи показују да дело делује утолико аутентичније уколико се чини да открива нечији ум, односно омогућава увид у животно искуство, емоције и намере свог творца. Такав доживљај мења се чак и када је текст представљен као дело које је углавном написао човек, уз ограничен допринос вештачке интелигенције.

Полемика око Телиcона Орелијена пружила је широј јавности прилику да посматра својеврстан експеримент у стварним условима. Она можда говори мање о књижевним способностима машине, а више о психолошким механизмима читаоца, који захваљујући вештачкој интелигенцији открива да у тексту не тражи само значење или емоције већ и присуство другог ума који стоји иза њих.

Како објаснити значај који читалац, чини се, придаје том присуству иза речи?

Уочавање намера тамо где их нема

Део одговора лежи у биолошкој историји људске когниције. Природна селекција погодовала је процесима који су осетљиви на присуство делатних субјеката и на приписивање намера, емоција и циљева на основу њиховог понашања или других организованих знакова.

Та склоност је толико снажна да људе често наводи да уочавају намеру чак и тамо где је нема. Још су 1944. године Фриц Хајдер и Маријана Зимел показали да људи спонтано описују једноставне геометријске фигуре које се крећу као да оне следе одређене циљеве, доживљавају емоције или чак ступају у друштвене односе.

Писање такође активира ове механизме социјалне когниције, који су много старији од саме писмености. Оно што вештачка интелигенција данас нагло доводи у питање није тај, углавном аутоматски механизам, већ древно уверење да одређени сложени знакови сведоче о постојању ума који их је створио.

Вештачки системи сада могу да производе такве знакове и изазивају исте закључке о постојању намере, а да они притом не морају бити израз мисли, намера или емоција људског ума.

Тражити ум не значи тражити аутора

Историја показује да склоност ка тражењу намере иза знакова није одувек подразумевала и потребу да се иза текста препозна један одређени аутор.

Значајан део књижевног и верског наслеђа преносио се без јасно утврђеног аутора, често кроз узастопне прераде. У културама заснованим на рукописима и сами преписивачи могли су да мењају текстове које су преносили.

Представа о аутору као јединственом извору дела постепено се усталила у модерној књижевној култури, нарочито са развојем штампарства, а потом и са ширењем ауторског права.

У 20. веку Ролан Барт доводи у питање ову представу, која је до тада постала готово природна. У есеју Смрт аутора одбија да намеру писца сматра коначним кључем за разумевање текста. Аутор постаје „писач“, док се значење гради у самом чину читања.

Вештачка интелигенција данас отвара један парадокс. Иако је књижевна теорија одавно релативизовала значај аутора, читаоци 21. века с појавом вештачке интелигенције нагло откривају колико су и даље везани за идеју да се иза речи које читају налази јединствен људски ум.

Када стварање више није проблем

У делу Вавилонска библиотека, објављеном 1941. године, Хорхе Луис Борхес описује библиотеку у којој се налазе све књиге од 410 страница које се могу добити различитим комбинацијама 25 знакова.

Међу њима се, дакле, нужно налази и безброј ремек-дела, али без аутора. Када сви текстови већ постоје, проблем више није у њиховом стварању, већ у томе како их пронаћи, препознати и проценити који заслужују да буду прочитани.

Генеративна вештачка интелигенција доноси нешто слично у стварни свет. Она омогућава готово неограничену производњу текстова, али тиме не укида избор, селекцију или преобликовање.

Замислимо да је Шарл Бодлер располагао генеративном вештачком интелигенцијом. Није толико важно претпоставити да би јој поверио писање Цвећа зла, колико се запитати шта би могао да извуче из мноштва асоцијација које би му она ставила на располагање.

Данас постоји читав континуум начина употребе вештачке интелигенције, од текста написаног у потпуности без ње до текста који је машина написала од почетка до краја.

У овом новом простору, засићеном могућностима, аутор би могао да се дефинише мање тиме што је сваку реч произвео без ичије помоћи, а више способношћу да ресурсе вештачке интелигенције стави у службу јединствене уметничке намере, преобликујући и повезујући материјале од којих ће на крају настати целовито дело.

Бити аутор у доба вештачке интелигенције

Случај Телиcона Орелијена наводи нас да раздвојимо вредност текста од онога што читалац претпоставља о његовом пореклу. Роман не губи своје књижевне квалитете само зато што су се појавиле сумње у начин на који је написан. Они не могу у потпуности зависити од онога што читалац верује да зна о његовом аутору.

Међутим, иако употреба вештачке интелигенције сама по себи није довољна да се оспори вредност текста, она нас приморава да поново одредимо шта значи бити његов аутор.

Можда питање више није само: може ли машина да напише велики роман? Оно сада гласи и: трагове ког ума или душе и даље носи дело написано уз помоћ машине?