Брак није у кризи, већ људи који у њега улазе – очекивања често већи проблем од љубави

У Србији жене у први брак улазе просечно са 29, а мушкарци са 32 године. Прошле године склопљено је готово 29.500 бракова, а иза сваког су различита љубавна прича, очекивања и планови за заједнички живот.

Иако се партнери на почетку односа често ослањају на заљубљеност и уверење да ће љубав решити све проблеме, заједнички живот доноси и потребу за прилагођавањем, договорима и преиспитивањем очекивања.

„Брак се није променио, зато што ипак почива на неким, да тако кажем, ванвременским вредностима. Али променило се друштво, променили смо се ми. Мене често људи питају да ли је данас брак као институција у кризи, и ја волим да кажем, и то је истина: после 20 година мог искуства, брак није у кризи, али у кризи могу да буду људи који улазе у брак“, истиче психолог и брачни саветник Небојша Савић.

Додаје да су, упркос друштвеним променама, брак и породица и даље међу најважнијим животним вредностима за многе људе.

Очекивања која могу да доведу до разочарања

Један од изазова у партнерским односима јесу очекивања са којима људи улазе у брак. Ако од партнера очекујемо да нам буде најбољи пријатељ, стални ослонац и неко ко ће нас у свакој ситуацији разумети и усрећити, разочарање може да уследи већ када свакодневица покаже да однос захтева више од заљубљености.

Савић истиче да очекивања могу бити реална и нереална, али да проблем настаје и када партнери не разговарају о њима, претпостављајући да друга страна размишља на исти начин.

„У браку се ништа не подразумева и треба причати о свему. Али јесте, ако ми улазимо у брак са циљем, са том идејом 'неко је ту поред нас да нас усрећи', онда се врло брзо разочарамо, јер брак није такав однос. Брак је један однос где ми и дајемо и примамо, и за то је потребна и посвећеност и зрелост“, објашњава Савић.

Заљубљеност и почетна блискост важан су део односа, али нису гаранција да ће заједнички живот бити једноставан. Здрав однос, наглашава Савић, гради се временом, уз спремност партнера да прихвате међусобне разлике и прођу кроз кризе.

Развод је прихватљивији, а улоге више нису јасно подељене

Разлика између старијих и млађих генерација огледа се и у односу према разводу. Док је раније развод често био праћен осудом околине и доживљаван као породична срамота, данас је друштвено прихватљивији, напомиње гост Јутарњег програма.

На промену утичу и економски услови, касније осамостаљивање и сазревање, али и трансформација породичних односа. У традиционалном патријархалном систему улоге мушкараца и жена биле су јасније одређене, док се данас од партнера очекује да сами пронађу начин на који ће организовати заједнички живот.

„Можда је највећа промена што смо вековима имали тај патријархални систем, где су улоге јасно биле подељене, јасно се знало шта и како. А онда, ево, ми смо некако изашли из тог патријархалног система: а где идемо? Нико нема праву слику у ком правцу се крећемо“, наводи Савић.

Та неизвесност, уз брз начин живота и бројне обавезе, може додатно да отежа изградњу стабилног односа. Ипак, сматра Савић, то не значи да је брак изгубио значај.

Емоционална дистанца настаје постепено

Један од главних разлога због којих се парови последњих година обраћају брачним саветовалиштима јесте емоционално удаљавање. Партнери могу да се воле и деле исте животне циљеве, али да временом, због деце, посла, каријере и свакодневних обавеза, запоставе однос који их је повезао.

Тај процес често пролази непримећено, јер заједнички живот споља може да делује уређено и стабилно. Партнери деле обавезе, брину о деци и функционишу као породица, али између њих постепено нестају блискост и осећај повезаности.

„То су бракови који, ако их ми посматрамо, јако лепо са стране изгледају. Тачно се зна ко шета пса, ко износи ђубре, ко развози децу, ко иде у набавку. Са те стране то савршено функционише, али нема блискости, нема емоција свежих“, објашњава Савић.

Проблем се, каже, често уочи тек када се партнери већ знатно удаље, па се постави питање да ли блискост може да се обнови или је однос неповратно нарушен.

Савић подсећа и да су прве две године заједничког живота период прилагођавања. Тада партнери уче како да ускладе навике, прихвате различите системе вредности и пронађу заједнички начин функционисања. Због тога прве кризе не морају да значе да је избор партнера био погрешан.

Брачна терапија захтева учешће оба партнера

Парови се брачном саветовалишту најчешће обраћају када схвате да проблеме више не могу самостално да реше. Многи желе да сачувају брак, али имају осећај да се врте у круг, да разговори не доносе решење и да више не успевају да чују једно друго.

Постоје и парови који су већ одлучили да се разведу, али им је потребна помоћ да тај процес прођу што безболније, посебно када имају малолетну децу. Понекад се дешава и да је један партнер већ напустио заједнички дом или започео другу везу, због чега се сваки случај мора посматрати посебно.

Савић истиче да терапија не подразумева само разговоре у саветовалишту. Важан део процеса одвија се између сусрета, када партнери треба да примене договорено и раде на себи и свом односу.

„Тако да и њихова спремност да се мењају и преданост је исто тако јако битан део терапијског процеса“, наглашава Савић.

Касније родитељство и страх од одрицања

На одлуку о родитељству утичу економске, друштвене и психолошке околности. Међу препрекама су немогућност проналажења стабилног посла, тешкоће у осамостаљивању и дуг останак у родитељском дому. На одлагање родитељства утичу и дуже школовање, касније сазревање и жеља да се пре оснивања породице стекну различита животна искуства.

Савић указује и на то да неки млади људи брак доживљавају као одрицање од личних жеља и слободе, што може да их наведе да одлажу одлуку о заједничком животу и деци.

„Понекад људи имају такав утисак о браку да је брак нешто што ја морам свега да се одрекнем. Међутим, наравно да није тако“, каже Савић.

Не журити са једном од најважнијих животних одлука

На питање шта је најважније за добар брак – пронаћи праву особу или научити како да се однос гради – Савић одговара да једно не може без другог.

Подсећа на речи писца Душана Радовића да човек треба да буде паметан само два пута у животу: када бира брачног партнера и када бира професију.

„Тако да, ево, значи, једно и друго је јако, јако важно. И зато кажемо људима: не журите. То је вероватно једна од најважнијих одлука које доносимо у животу“, закључује психолог и брачни терапеут Небојша Савић.