Пет оцена које добијамо на почетку живота – прича о Вирџинији Апгар и тесту који је променио медицину

Тест је добио име по својој креаторки, докторки Вирџинији Апгар, која је ову скалу за процену виталности новорођенчади увела 1952. године у Сједињеним Америчким Државама. Апгар је истовремено и акроним на енглеском језику који означава пет кључних параметара који се прате: изглед (боја коже), пулс (срчана фреквенција), гримаса (рефлекси), активност (тонус мишића) и респирација (дисање).

Тест је убрзо почео да се проучава и проверава и у другим деловима света, а деценију касније Светска здравствена организација (СЗО) уврстила га је у своје смернице, чиме је постао глобална пракса која је допринела спасавању живота небројених беба.

За тест није потребна специјализована опрема и управо у томе лежи његова генијалност: довољно је посматрати и сабирати.

Примењује се минут након рођења бебе, а затим поново после пет минута.

У свакој од категорија додељује се оцена од 0 до 2.

На пример, присуство рефлекса – слово G у акрониму – оцењује се нулом ако нема реакције на стимулацију, јединицом ако се јави гримаса или слаба реакција, а двојком ако беба кашље, кија или снажно плаче.

Добар и снажан плач такође доноси највишу оцену приликом процене R, односно дисања, док се споро или неправилно дисање оцењује јединицом, а одсуство дисања нулом.

Када се саберу оцене за свих пет параметара, резултат 3 или мање указује на критично здравствено стање, од 4 до 6 значи да је беби потребна медицинска помоћ, док резултат од 7 до 10 указује на нормално стање.

Иако је описиван као „смешно једноставан“, његов утицај био је огроман, рекао је за Би-Би-Си анестезиолог Ричард Смајли, професор Медицинског центра Универзитета Колумбија, установе у којој је Вирџинија Апгар развила свој тест.

Протокол обавезује лекаре и медицинске сестре да новорођенче прегледају на организован начин, а ако је оцена ниска, јавља се неодложна потреба да се реагује како би се она побољшала.

Према више медицинских публикација, раније такво реаговање није било уобичајено. Често се претпостављало да су бебе рођене са тешкоћама – на пример, веома ситне или плавичасте – сувише болесне да би преживеле, па су их пуштали да умру, иако им је можда било потребно само мало кисеоника или топлоте.

Понекад се, истини за вољу, покушавало да им се помогне, али је, према речима саме докторке Апгар, неонатална реанимација у то време била погрешно схваћена. О томе је писала у чланку „Предлог новог метода за процену новорођенчета“ из 1953. године, у којем је представила своја истраживања и описала скалу.

Истакла је да су коришћене несистематичне, а понекад и необичне или неефикасне методе, попут наизменичног потапања у хладну и топлу воду, ректалне дилатације или удувавања ваздуха у желудац.

Прича се да је идеја за тест настала 1949. године у кафетерији Факултета медицине и хирургије Универзитета Колумбија, када ју је један студент упитао како се процењује стање новорођенчета.

Узела је картицу на којој је писало „Молимо вас, склоните свој послужавник“ и на полеђини записала пет важних параметара. Потом их је тестирала и, после три године и 1.000 прегледаних беба, представила на једној конференцији.

Други, међутим, кажу да је прича о кафетерији само легенда.

Како год било, извесно је да је др Апгар у то време већ располагала знањем и интелектуалним способностима неопходним да своје искуство сажме у средство које ће променити медицину, поуздано указивати на ризик од смрти новорођенчета и подстицати медицинско особље да реагује.

Зато што је била жена

Вирџинија Апгар рођена је управо у време када је женама у Сједињеним Америчким Државама постајало још теже да се баве медицином.

Била је 1909. година и, иако је проценат жена међу лекарима већ почетком тог века био низак, током њеног одрастања додатно се смањивао.

Разлог је лежао у суровој иронији: како се медицина професионализовала и постајала научно утемељенија и угледнија дисциплина, тако су подизане нове препреке које су женама отежавале приступ професији.

Апгар се није обесхрабрила.

Један од предуслова било је претходно факултетско образовање, па је изабрала зоологију на колеџу Маунт Холиок и усмерила се на физиологију и хемију, следећи своју дубоку и укорењену страст према науци и анатомији.

Истовремено се бавила са седам различитих спортова, сарађивала са студентским новинама, глумила у локалним позоришним представама и свирала виолину у оркестру – инструмент који је почела да свира још као дете и који никада није напустила.

Била је толико активна да се једна наставница, искрено задивљена, запитала: „Искрено, како она све то постиже?“, док је сама Апгар са факултета писала родитељима: „Веома сам добро и срећна, али немам ни минут времена да предахнем.“

Са 20 година уписала је Факултет медицине и хирургије Универзитета Колумбија, као једна од девет жена у генерацији од 90 студената, а дипломирала је као четврта у генерацији.

Имала је све предуслове и жељу да постане хирург. Међутим, њен ментор Ален Випл, шеф хирургије, забринут због слабих изгледа да жена хирург оствари финансијски успешну каријеру у време Велике депресије, подстакао ју је да се посвети анестезиологији.

Випл је у њој видео „енергију, интелигенцију и способности неопходне за значајан допринос“ тој области у развоју, која се у то време сматрала послом прикладнијим за медицинске сестре него за лекаре.

Апгар је прихватила савет и усавршавала се код најбољих стручњака тог доба.

Године 1938. вратила се на Колумбију као директорка новог Одељења за анестезију, поставши прва жена која је у тој институцији стала на чело једног специјалистичког одељења.

Следећу деценију истовремено је радила као руководилац, наставник, истраживач и лекар.

Када је 1949. године одељење прерасло у департман, Апгар је очекивала да ће бити именована за директорку. Положај је, међутим, добио њен колега Емануел Папер.

Апгар је уместо тога именована за редовну професорку, поставши прва жена која је на Колумбији достигла тај академски ранг. Била је то победа која је неизбежно имала укус утешне награде.

Управо је са те професорске позиције – и захваљујући раду у породилишту Слоунове болнице за жене – развила свој тест и постала пионир онога што данас познајемо као перинатологију: грану медицине која новорођенче третира као засебног пацијента.

Промена правца

Године 1959, када је њен тест већ био широко прихваћен, Апгар је започела оно што је сама назвала променом каријере на пола пута.

Магистрирала је јавно здравље на Универзитету Џонс Хопкинс и придружила се организацији „Марш десет центи“ (March of Dimes), фондацији која је првобитно основана ради борбе против дечје парализе, али је, пошто је појавом Салкове вакцине тај циљ остварен, своју мисију преусмерила на превенцију урођених мана.

Када су је питали зашто је прихватила тај посао, одговорила је са својом уобичајеном духовитошћу: „Рекли су да траже некога ко је ентузијастичан, ко воли да путује и говори. Ја обожавам да упознајем нова места, а свакако умем да причам.“

Током 15 година путовала је широм земље, ширећи информације о трудноћи и урођеним манама, гостујући у телевизијским емисијама и разбијајући предрасуде о теми коју су многе породице доживљавале са стидом.

Године 1972. објавила је, заједно са Џоан Бек, књигу Да ли је моја беба добро?, приступачан водич за родитеље о узроцима и лечењу различитих урођених стања.

Изван медицине, Апгар је била подједнако неуморна.

Свирала је виолину целог живота и носила је са собом на путовања, придружујући се импровизованим камерним квартетима где год да се затекла. Педесетих година је са једним пријатељем научила да израђује жичане инструменте. Заједно су направили две виолине, једну виолу и једно виолончело.

Осим виолине, увек је са собом носила и џепни скалпел, ендотрахеалну цев и ларингоскоп, у случају да некоме затреба хитна трахеотомија. И заиста их је користила: на тај начин спасла је 16 живота у саобраћајним несрећама и другим кризним ситуацијама.

Њен мото био је јасан и одлучан: „Нико, апсолутно нико, неће престати да дише док сам ја присутна.“

Научила је да пилотира авионом у шестој деценији живота – једноставно зато што је то пожелела.

Упркос искуству у професији у којој су доминирали мушкарци, није се залагала за покрет за ослобођење жена, тврдећи да су „жене слободне од тренутка када изађу из мајчине утробе“.

Ипак, приватно је указивала на неједнакост у платама и на врата која су јој била затворена зато што је жена.

Никада се није удала јер, како се шалила, „нисам пронашла мушкарца који уме да кува“, вештину којом она сама, према наводима њених биографа, никада није овладала.

Умрла је 7. августа 1974. године, у 65. години, а да се никада није пензионисала.

До тада је њен тест већ био универзално прихваћен. Говорило се да се свака беба рођена у савременој болници, било где у свету, најпре посматра очима докторке Вирџиније Апгар.

Данас, више од седам деценија касније, Апгар скала и даље је први преглед који новорођенче добија у огромној већини порођаја који се одвијају уз медицинску помоћ широм света.

Неонатална медицина огромно је напредовала од 1952. године, а тест се данас допуњује другим дијагностичким средствима и сложенијим протоколима реанимације.

Али тај брз, систематичан и саосећајан поглед на људско биће које је тек стигло на свет и даље је, у суштини, поглед Вирџиније Апгар.