Не морамо увек да видимо плодове свог труда – видео-игре могу понешто да науче о животу

Уз уобичајене говоре о будућности, успеху и великим животним плановима, Габријела Јоана Гусенс, једна од најбољих ученица своје генерације, добила је прилику да се обрати матурантима који су управо завршили средњошколско образовање.

Уместо очекиваних савета о успеху и будућности, у свом говору цитирала је дијалог из Red Dead Redemption 2. Њена порука, међутим, није била намењена само љубитељима видео-игара. У Артуру Моргану препознала је човека који је, суочен са сопственим грешкама, добио прилику да промени оно што још може, иако прошлост више није могао да измени.

„Кроз моју последњу годину научила сам много лекција, али она која ће ме обликовати дошла је са места од којег нисам очекивала, из моје сада омиљене игре Red Dead Redemption 2. Ако никада нисте чули за ову игру или је играли, без бриге. Игра прати разбојника Артура Моргана који путује Дивљим западом. Пред крај игре среће часну сестру и признаје јој да је уплашен јер верује да неће моћи да буде добар човек колико год покушао да се искупи због свих лоших дела која је учинио у животу. Она му одговара реченицом: ‘Нема чега да се плашите, господине Морган. Усудите се да верујете да љубав постоји и урадите нешто из љубави’“, рекла је Гусенс, чији се говор убрзо проширио друштвеним мрежама.

Њен избор делује необично само ако видео-игре посматрамо искључиво као забаву. Приче које оне нуде могу да отворе и много озбиљнија животна питања.

Артур Морган зато није само пример лика из једне популарне игре. Његова прича показује како виртуелни свет може да постави питање које је потпуно стварно: шта човек може да уради када више не може да промени оно што је већ учинио?

А слична питања постављају и неке друге игре, само из потпуно другачијих углова.

Артур Морган и могућност промене

Артур Морган један је од оних ликова чија прича показује да промена не мора да значи брисање прошлости. Пљачкао је, крао, утеривао дугове и убијао за банду којој је припадао. Његов живот до тог тренутка није био живот човека који би се лако могао назвати добрим, а многе ствари које је урадио више није било могуће исправити.

Ипак, како се прича Red Dead Redemption 2 развија, Артур почиње да преиспитује сопствени живот, људе којима је био окружен и одлуке које је доносио. Суочава се са последицама својих поступака и постепено схвата да, иако не може да промени прошлост, још увек може да одлучи какав ће човек бити до краја свог живота.

Његова промена није тренутна нити једноставна. Она долази кроз разговоре, односе са другим ликовима и одлуке које доноси током приче. Због тога играч његову промену не посматра само као нешто што се догодило лику у игри, већ је постепено пролази заједно са њим. Артурове одлуке, грешке и односи са другим ликовима мењају начин на који посматра свет, али и начин на који играч доживљава његову причу.

Управо је у томе једна од најзанимљивијих ствари које Red Dead Redemption 2 нуди. Игра не поставља једноставно питање да ли је Артур добар или лош човек. Његова прошлост је јасна и не може да буде избрисана, али истовремено остаје простор за питање да ли човек може да учини нешто добро чак и када зна да не може да промени оно што је већ урадио.

Зато је избор Габријеле Јоане Гусенс имао смисла и ван контекста саме игре. Порука коју је извукла из Артурове приче није била савет како да се игра видео-игра, већ подсећање да човек не мора да буде без грешака да би покушао да буде бољи.

Плодови рада не морају одмах да дођу

Сличну тему, али из сасвим другог угла, отвара и Clair Obscur: Expedition 33.

Радња игре смештена је у свет Лумијера, који је после великог расцепа, разорног догађаја који је град одвојио од остатка света, остао суочен са мистериозним нестанцима. На хоризонту се појављује тајанствени ентитет познат као Паинтерс, а број људи који нестају сваке године све је мањи.

Претходне експедиције покушавале су да реше тајну и зауставе оно што се дешава, али без успеха. Ипак, њихов труд није био потпуно узалудан. Њихов рад постаје основа за оне који долазе после њих.

У томе се крије једна од важнијих порука игре – не морамо увек да доживимо резултат сопственог труда да би он имао смисла.

Људи често желе да виде конкретан резултат свог рада, да знају да су њихов труд и жртва довели до нечега. Међутим, постоје ситуације у којима корист од онога што радимо долази тек неком другом, можда чак и људима које никада нећемо упознати.

Clair Obscur: Expedition 33 управо кроз своју причу поставља питање колико вреди наставити да се боримо ако не знамо да ли ћемо икада видети резултат.

Мале ствари и велики значај

Ако једна игра говори о томе шта можемо да променимо, а друга о ономе што остављамо иза себе, Death Stranding поставља питање шта дугујемо другима.

У свету игре људи су изоловани једни од других, а главни јунак Сем Портер Бриџис добија задатак да преноси пошиљке и поново повеже заједнице које су остале раздвојене.

На први поглед, то звучи као једноставан задатак. Међутим, игра га претвара у много више од обичног преношења предмета од једне до друге тачке.

Док играч пролази кроз свет, може да оставља залихе, гради путеве, мостове и друге објекте који ће помоћи другим играчима. Те људе никада неће упознати, неће разговарати са њима и можда никада неће сазнати ко им је помогао.

Ипак, њихов свет може бити мало лакши управо због нечега што је неко други урадио, a то се осећа у сваком тренутку. 

Док се игра, често се чују само кораци, киша, ветар, звук опреме, и Семово дисање , а онда после дугог ходања и пењања одједном почне песма. Камера се удаљи, Сем хода кроз огроман пејзаж, а музика послаје награда за путовање.

То је једна од централних идеја Death Strandinga и један од примера како видео-игра може да пренесе одређену поруку не само кроз дијалог или причу, већ и кроз сам начин на који се игра.

Играчи остављају трагове једни другима, помажу људима које никада неће упознати и граде нешто чију корист можда неће сами осетити.

Шта остаје када се екран угаси

Када се погледају заједно, приче Артура Моргана, ликова из Clair Obscur: Expedition 33 и Сема Портера Бриџиса из Death Strandinga говоре о различитим стварима, али имају једну заједничку тачку.

Све три игре постављају питања која се не завршавају последњом сценом.

Артур Морган поставља питање шта можемо да урадимо када прошлост више не можемо да променимо. Clair Obscur: Expedition 33 подсећа да труд може да има смисла и онда када његове резултате нећемо доживети. Death Stranding показује да мале ствари које радимо за друге могу да имају значај чак и када никада не сазнамо коме су помогле.

Можда је управо зато говор Габријеле Јоане Гусенс привукао толико пажње. Она није одабрала Артура Моргана зато што је он јунак без мана, већ управо супротно – зато што су, поред грешака које је направио, пред њим одлуке које тек треба да донесе.

То је и једна од занимљивих ствари које видео-игре могу да понуде. Не морају да буду само разонода и попуна празног времена.

Понекад је довољно да нас натерају да, после гашења екрана, још неко време размишљамо о сопственим изборима, односима, грешкама и ономе што остављамо иза себе.