Потрага за дуговечношћу: Заборављамо најважнији део слагалице

Више од три деценије научних истраживања о томе како вежбање и исхрана утичу на здравље непрестано указују на један забрињавајући парадокс: дужи живот и добар живот нису усклађени. Док смо делимично решили први део једначине, у другом озбиљно заостајемо.

Током прошлог века, просечан животни век у развијеним земљама порастао је за више од 20 година, достижући отприлике 80 година за мушкарце и 84 за жене. Иако медицинска и научна истраживања могу додатно померити те границе, број година које можемо очекивати да проживимо у добром здрављу је у опадању и сада износи око 67 година.

То практично значи да је већина нас на путу да проведе скоро две деценије, а понекад и дуже, живећи са хроничним болестима, когнитивним падом или губитком покретљивости. Управо тај јаз, а не сам животни век, представља праву кризу.

Ипак, готово нико је не третира као такву. Живот је постао такмичење у издржљивости у којем је циљ стићи до самог краја, без обзира на цену.

Трка за годинама уместо за здрављем

Дуговечност је реч на свачијим уснама, а инфлуенсери и богати биохакери расправљају о могућности троцифреног животног века, улажући милионе у циљ достизања 160 година.

Насупрот томе, замислите осамдесетогодишњака из комшилука који сам носи намирнице, пење се уз степенице, вози аутомобил и спушта се на под да се игра са унуцима.

То је циљ вредан труда. Идеално би било да добро здравље и квалитет живота трају читав живот. Равнотежа између квалитета и квантитета наших година је идеја иза концепта „здравог животног века": периода наших живота који проводимо у добром здрављу.

Иако је дефиниција доброг здравља субјективна, јасно је да је смањење јаза између здравог животног века и укупног животног века болно неопходно и фрустрирајуће тешко оствариво. То можда објашњава несклад између величине проблема и малих улагања у његово решавање.

Процене показују да је, на пример, у Канади однос потрошње на лечење у односу на превенцију скоро 12:1. Глобални тренд полако почиње да се мења, преусмеравајући фокус са пуког продужавања живота на продужавање година проведених у активности и самосталности.

Једноставна, али занемарена решења

У покушају да премости овај јаз, на Универзитету Мекмастер основан је нови Институт за кинезиологију и здрав животни век „Мекол Мекбејн". Кинезиологија, наука о томе како се тело креће, функционише и обавља своје задатке, у комбинацији са превентивном медицином може помоћи да људи уопште не дођу до клинике, уместо да се лече тек када се болест развије.

Циљ оваквих иницијатива и истраживања јесте да се одложи почетак болести, очува физичка и когнитивна функција и изгради отпорност пре него што буде потребна.

Иако индустрија велнеса и дуговечности убеђује пратиоце да је крајњи циљ „максимизовање" живота кроз пилуле, протоколе и напитке, главне компоненте здравог животног века су одавно познате и доступне.

То су редовно вежбање, квалитетан сан, здрава исхрана, стварне друштвене везе, непушење и умереност у алкохолу. Студија објављена у часопису BMJ Evidence-Based Medicine показала је да здрав начин живота може неутралисати негативне ефекте гена који скраћују живот за више од 60 одсто.

Ипак, милијарде долара годишње се троше на велнес производе, док здравље популације опада у све млађем узрасту, без доказа да суплементи и „третмани" које индустрија продаје доприносе здравом животном веку.

Друштвени темељи дугог и здравог живота

Расправа о овом питању захтева ширу перспективу. Фактори са највећим утицајем на здрав животни век нису коктели суплемената, већ су сложени, тешко решиви и нису подједнако доступни свим слојевима друштва.

Безбедне улице и паркови, приступачна храна, кров над главом, комшија за шетњу, предвидиво радно време и приступ бризи о деци. Ништа од овога није луксуз, већ основна инфраструктура за дужи и здравији живот, која је за превише људи једноставно недостижна.

Стручњаци све више наглашавају да су психолошки и друштвени аспекти често занемарени. Осећај сврхе и смисла, јаке друштвене везе и ментално благостање кључни су за дуговечност. Пример за то је пракса „моаи" на Окинави, где се формирају мале групе блиских пријатеља који се обавезују на доживотну међусобну подршку.

Приход, образовање, услови становања, безбедност у комшилуку, друштвена изолација и дискриминација имају подједнако велику тежину у томе ко ће здраво старити као и било шта што се може наћи у приручнику о дуговечности.

Истраживања су превазишла питање да ли можемо да живимо дуже. Ми то већ радимо. Ново питање је да ли смо спремни да озбиљно, правично и на време улажемо у то да живимо боље. Можда ћемо открити да тежња за дужим здравим животним веком води и ка још већој дуговечности за све. А то је циљ који вреди следити.