„Несамељиво: прошлост" – Панчевачка фондација Неозоик чува воденице на Старој планини

Гости емисије Првог програма Радио Београда У ритму дана били су Мила Митровић, докторанд на Архитектонском факултету у Београду и чланица фондације Неозоик, и Немања Павловић, докторанд на Филозофском факултету у Београду и такође члан ове фондације.

Рурални крајеви важан истраживачки потенцијал

Говорећи о мотивима за покретање иницијативе, Немања Павловић је истакао: „Схватили смо у међувремену да то некадашње преиндустријско наслеђе није некако стављено у фокус, поготово у руралним крајевима, поготово због депопулације села".

А с обзиром да смо некако, Мила и ја, разговором схватили да обоје само много волимо Стару планину, и да много волимо то село, укључујући и нашег друга Бориса, који је трећи, да кажем, главни актер овог пројекта, одлучили да ми просто то обиђемо, а самим тим након тога и да напишемо тај пројекат, који смо и добили захваљујући разним финансијерима, и суштински тако се и упутили тамо.
Избор је пао на село Сенокос, које лежи на Воденичкој реци.

Како је објаснила Мила Митровић, прича је почела још 2018. године, када су истраживања покренули Борис Ранчев са Грађевинско-архитектонског факултета у Нишу и партнерска организација „Балкан Архитектура". Током недавног теренског рада, истраживачки тим је забележио укупно 26 воденица на две реке у овом селу.

Ми смо током нашег терена скупили, односно укупно забележили 26 воденица... На овој главној реци, односно воденичкој реци, било је негде око 18 воденица.

Та једна је једина сачувана на њој. Дакле, имамо 17 остатака тих воденица, навела је Мила Митровић, додајући да су од срушених објеката остали велики камени зидови од локалних материјала – камена, земље и дрвета.

Oртачкe воденицe

Говорећи о историјату и власничким структурама, Немања Павловић је, у емисији Првог програма Радио Београда „У ритму дана“, указао на постојање такозваних ортачких воденица:

Управо је таква ситуација и у Сенокосу као таквом. Наиме, они су то звали ортачке воденице, где би се просто прикупило, не само тога да има посла све време и да та воденица ради као таква, већ да буде просто лакша и оптимизација послова.

Тако да, негде до осморо људи су заједно градили воденицу, што различитих породица, што кумова и тако даље, или рођака.

Истраживачи су кроз разговоре са мештанима утврдили и разлоге пропадања ових објеката, у шта су спадали депопулација становништва током осамдесетих година прошлог века, као и земљотрес у Румунији седамдесетих који је утицао на промену речних токова.

Једина сачувана грађевина, позната као Куњина воденица, опстала је захваљујући томе што је имала човека који је активно бринуо о њеном крову.

Поред архитектонског мапирања, пројекат је обухватио и антрополошка истраживања, формирање четири групе студената различитих усмерења (зидара, трагача, хроничара и сниматеља), као и одличну сарадњу са Заводом за заштиту споменика културе у Нишу и Републичким заводом.

Као круна ове фазе пројекта, у плану су изложба, публикација и документарни филм, док се у сарадњи са институцијама ради на обезбеђивању званичног статуса заштите за воденицу и предео, уз наду да ће овај локалитет поново оживети и постати део туристичке понуде Старе планине.