Запослени и послодавци као да живе у различитим световима – зашто све више људи сагорева на послу

Утисак је да све чешће чујемо да су људи уморни од посла, али није сваки умор последица лошег дана, гужве пред рок или потребе за одмором. Када стрес траје дуго, а човек, иако наставља да ради, постепено губи мотивацију и осећај задовољства, више не говоримо само о послу већ и о здрављу.

О томе како препознати синдром сагоревања на послу, када треба потражити помоћ и шта о стању међу запосленима показују најновија истраживања, у Јутарњем програму су говориле психијатар др Ирена Ђорђевић из Клинике за психијатрију „Др Лаза Лазаревић“ и Татјана Видаковић из Инфостуда.

Велики јаз између послодаваца и запослених

Недавно завршено истраживање Инфостуда „Шта то раде успешне компаније у Србији“, спроведено на узорку од више од 3.500 запослених и око 750 доносилаца одлука у компанијама, показало је да постоји значајан раскорак у томе како послодавци и запослени доживљавају радно окружење.

Татјана Видаковић истиче да је један од најупечатљивијих налаза истраживања управо разлика у процени спремности запослених да напусте посао.

„Када смо менаџере и власнике компанија питали колико њихових запослених ће у наредних шест месеци променити посао, они су проценили да је то око 15 одсто. Када смо исто питање поставили запосленима, чак 60 одсто је рекло да размишља о промени посла“, наводи Видаковићева.

Тај податак, каже, говори о великом јазу у разумевању стварног стања у организацијама.

Запослени као разлоге незадовољства најчешће наводе континуирани стрес, недостатак јасног система награђивања и бенефиција, неравнотежу између приватног живота и посла, недовољно дефинисане радне улоге, преоптерећеност обавезама и стални притисак рокова.

Проблем представљају и нетранспарентан систем плата, ограничене могућности напредовања, али и начин вођења компанија.

Где престаје умор, а почиње синдром сагоревања

Психијатар др Ирена Ђорђевић указује да многи људи дуго не препознају да су ушли у синдром сагоревања, већ помоћ траже тек када се јаве озбиљнији симптоми.

„Људи често нису сигурни да ли су само уморни или су већ у синдрому бурноута. Долазе са симптомима анксиозности или депресивности, када је проблем већ узео маха, а тек онда, кроз разговор, долазимо до тога да је у основи управо синдром сагоревања“, објашњава др Ђорђевић.

Најважније је, додаје, направити разлику између обичног умора и бурноута.

Док се умор превазилази одмором, код синдрома сагоревања класичан одмор више није довољан.

„Када смо уморни, одмор нас врати у равнотежу и поново можемо да будемо мотивисани за рад. Али када је у питању бурноут, тај одмор не помаже. Потребно је потпуно реструктурирање живота, другачија организација времена и другачији однос према свакодневици“, истиче она.

Замка савременог начина живота

Према речима др Ђорђевић, савремено друштво непрестано намеће идеју да човек увек може више, боље и брже. Управо та култура перфекционизма представља један од фактора који погодују развоју синдрома сагоревања.

„Бурноут не долази само због вишка посла, него због мањка слободног времена и разоноде“, наглашава она.

Међутим, ни слободно време више није оно што је некада било.

„Модеран човек толико испланира своје слободно време да оно престаје да буде слободно. Уместо да се заиста одморимо, ми организујемо активне одморе, па после напорног рада настављамо да се 'напорно одмарамо'. Тако човек практично уђе у један бурноут животни стил.“

Истиче да је човеку потребна и доколица – време у коме не мора да буде продуктиван.

„Циљ слободног времена јесте потпуна релаксација, да радимо нешто што нема никакву продуктивну сврху, да уживамо у доколици.“

Први знаци које не треба игнорисати

Синдром сагоревања не јавља се преко ноћи, већ се развија постепено.

Према речима др Ђорђевић, први знак најчешће је губитак мотивације за посао који је човеку раније причињавао задовољство.

Након тога јављају се исцрпљеност, пад концентрације, несаница, раздражљивост, цинизам, а временом и анксиозност и депресивност као могуће компликације.

Управо зато је важно реаговати на време, пре него што последице постану озбиљније и захтевају дуготрајнији опоравак.

Незадовољство рађа неангажованост

Резултати истраживања показују да задовољство на послу директно утиче на мотивацију и ангажованост запослених.

Када синдром сагоревања преовлада, каже Татјана Видаковић, последице се не виде само код појединца, већ и у функционисању читаве компаније.

„У Србији је, у односу на европски просек, веома висок проценат људи који су неангажовани на послу. То су запослени који отворено говоре о свом незадовољству, не проналазе мотивацију ни у чему што раде и веома су несрећни због тога.“

Према њеним речима, тај проценат достиже и више од 70 одсто, што представља озбиљан изазов за компаније.

Да ли је решење промена посла

На питање да ли је излаз у промени радног места, др Ирена Ђорђевић наглашава да не постоји један одговор који важи за све.

„За неке људе промена посла јесте нешто што ће их потпуно освежити, али се дешава и да ни то није довољно. Понекад је потребна потпуна промена перспективе, начина на који гледамо и на посао и на живот.“

Промена окружења, додаје, може бити део решења, али ако се не промене обрасци понашања и однос према сопственим границама, исти проблем може да се понови и на новом радном месту.

Два лица успешних компанија

Истраживање Инфостуда показало је да се успешне компаније у Србији могу поделити у две групе.

„Постоје токсичне успешне компаније и здраве успешне компаније“, каже Видаковићева.

Прве свој успех заснивају на строгој хијерархији, сталном притиску и честој замени запослених, док је синдром сагоревања у њима готово свакодневна појава.

У таквим срединама све је присутнији и феномен који се назива „кер вошинг“ (care washing).

„То је када компанија формално говори да брине о својим запосленима, а у пракси се то нигде не види.“

С друге стране су компаније које, иако су профитабилне, посебну пажњу посвећују психолошкој сигурности запослених.

У њима је важно да запослени могу слободно да изнесу мишљење и дају повратну информацију, да су системи напредовања и бенефиција транспарентни, а лидерство усмерено ка подршци људима.

„Оне не одустају од профита, али много раде на благостању, односно како се то каже на енглеском, well-being-у, запослених“, истиче Видаковићева.

Брига о људима није трошак

Стварање здравог радног окружења не зависи искључиво од новца, додаје Видаковићева. Много је важније схватити да успех који се заснива на константном притиску и незадовољству није дугорочно одржив.

Такве компаније имају већу флуктуацију запослених, више неангажованих радника и мањи број људи који би своју фирму препоручили другима као добро место за рад.

Један од ретких сектора који је, упркос кризама, задржао релативно висок ниво препорука јесте ИТ индустрија, јер је годинама систематски градила културу задовољних запослених, мада се и ту бележи пад.

Разговор је први корак

Др Ирена Ђорђевић сматра да послодавци могу да препознају прве знаке сагоревања, али само ако развијају сензибилитет за потребе својих запослених. „Оно што увек помаже јесу разговор, прихватање и разумевање.“

Идеално би било, каже, да компаније уважавају могућности, потребе и жеље запослених и да их ускладе са потребама посла. „Тада се може пронаћи оптимум који је добар и за фирму и за запосленог.“

Подршка ближњих и тражење мере

Подједнако важну улогу имају и породица и пријатељи.

„То 'издржи' није нешто што било коме у том тренутку треба. Оно што је човеку потребно јесте разумевање. 'Разумем да ти је тешко' – то је драгоцено.“

Како истиче, блискост и осећај припадања заједници имају снажан заштитни ефекат и помажу човеку да лакше превазиђе кризне периоде. Психотерапијски рад, додаје, може да помогне да човек препозна шта га заиста исцрпљује – да ли је проблем у самом послу или у околностима које га прате, као и да научи да разликује оно што може да промени од онога што није у његовој моћи.

Посебно упозорава на још једну честу замку – размишљање по принципу „све или ништа“.

Људи често дуго преузимају више него што могу да изнесу, уверени да ће баш они све издржати, а онда у једном тренутку пожеле да нагло прекину све – да напусте посао, промене живот из корена или „оду на пусто острво“.

„А у ствари оно што је најважније јесте пронаћи меру, баланс у сваком дану. То је суштина“, закључује др Ирена Ђорђевић.