Дунав као позив – како изгледа живот речног капетана

Са само 36 година, више од десет година је капетан танкера дугог 110 метара, а готово половину живота провео је пловећи најдужом европском реком – од Немачке до Црног мора.

По завршетку Бродарске школе у Београду одмах се укрцао на брод. Прво заповедништво и прва љубав била је „Лена“, на којој је, како каже, научио све тајне овог позива. Данас управља танкером носивости 2.500 тона и шест месеци годишње проводи на води.

„Смене су нам месец дана на броду, а потом месец дана код куће. Што се Дунава тиче, мислим да је најлепши кроз Ђердапску клисуру, где је на једном месту и најдубљи, и најшири, али и најлепши“, истиче Арсенијевић.

Иако пловидба многима делује мирно, свакодневица речних капетана често доноси непредвидиве ситуације. Плови се и по густој магли, невремену, ноћу и дању, а дешава се и да на реци сретну праве авантуристе.

„Сећам се групе тинејџера који су са 16 година из Франкфурта кренули ка Црном мору у чамцу дугом три метра. Нама, који смо стално на води, то делује као права лудост, али су на крају успешно стигли“, присећа се капетан.

Искуства са реке редовно дели на друштвеним мрежама, а када је брод усидрен или чека утовар, палуба постаје место за одмор и дружење посаде. Посебно место има и традиционално „крштење“ нових чланова посаде.

„Приправници који први пут дођу на брод пролазе кроз такозвано крштење. Испод првог моста или у бродској преводници узима се кофа дунавске воде која им се сипа на главу, а потом добијају и надимак. То је, пре свега, начин да се очеличе за оно што их чека на реци“, објашњава Арсенијевић.

И када није на дужности, време проводи поред Дунава. Како каже, љубав према реци не престаје оног тренутка када се брод усидри.