Пет опасних лажи које говоримо сами себи: Зашто нас погрешна уверења удаљавају од среће

Живимо у складу са својим уверењима. Нека уверења добро познајемо. Хришћанин зна да верује у бога. Етички вегетаријанац зна да верује да је погрешно јести животиње. Али друга уверења круже у дубинама наше подсвести. То су прећутне претпоставке које покрећу наше поступке, а никада се не појављују у уговору о раду или неком правном документу.

Иако ретко застанемо да их преиспитамо, управо та уверења или животни наративи усмеравају наш живот. Због њих устајемо из кревета, размишљамо на одређени начин и тежимо сновима које имамо, наводи Џони Томсон, дугогодишњи професор филозофије на Универзитету Оксфорд. 

Филозофија се одавно бави овим наративима. О њима се говорило још у античкој Грчкој и у Бхагавад Гити (хиндуистичком спису од 700 стихова на санскриту, делу епа Махабхарата). Филозофи желе да изнесу на површину наше претпоставке, раставе их на делове и критички процене. Оно што је добро или корисно задржавамо, а све остало одбацујемо на сметлиште пропалих идеја.

Ево пет идеја које би требало прве да бацимо.

„Морам све да држим под контролом“

„Ако се не варам у свом разумевању теологије, ви нисте бог. Вероватно немате ни натприродне моћи. Зато ће увек постојати ствари које су изван ваше контроле", напомиње проф. Томсон.

Не можемо да дишемо под водом, постанемо невидљиви или се претворимо у муву на зиду како бисмо прислушкивали туђе разговоре. Али не можемо ни да променимо своју прошлост, неизбежност старења или оно што други људи мисле о нама, додаје професор. Покушавати да контролишемо све подједнако је бесмислено као покушавати да зауставиму плиму метлом без чекиња.

Данас се такозвана „дихотомија контроле“ најчешће приписује стоицима. Епиктет нас саветује да сву своју пажњу и енергију усмеримо на оно што можемо да променимо, а да прихватимо све оно што не можемо. Можемо потрошити огромну количину времена и мисли опседнути стварима које се не могу исправити, а и једно и друго могли бисмо далеко боље да искористимо.

Наравно, исто поручују и многе друге филозофске и религијске традиције. То налазимо у будистичкој доктрини „две стреле“, као и у даоистичком принципу ву веј (wu wei). Присутно је и у свим великим монотеистичким религијама. Тако муслимани често кажу: „Иншалах“ – ако Бог да. Све је, на крају, у Божјим рукама.

„Бићу срећан када пронађем своју праву љубав“

Један од најупорнијих наратива нашег времена – који су годинама неговали Дизни и Холмарк – јесте идеја о сродној души.

„Претпостављам да већина разумних људи прихвата да не постоји само једна особа која нам је предодређена за животног партнера. У супротном, у свету са осам милијарди људи љубав би статистички била готово немогућа“, напомиње Томсон.

Ипак, многи и даље усвајају уверење да су само једна половина којој недостаје друга – попут дела слагалице који чека да буде употпуњен.

У својим делима, Симон де Бовоар тврди да је таква идеја опасна. Када себе доживљавамо као недовољне или непотпуне, развијамо нездраву зависност од других како бисмо били срећни. Оваква љубав, заснована на идеји „ти ме употпуњујеш“, брзо постаје токсична када се независна и аутентична особа осети заробљено или неспособно да самостално доноси одлуке.

То је део ширег обрасца који Де Бовоар назива „неаутентичним постојањем“ – стањем у којем своју слободу сводимо на једну једину ствар, било да је то вољена особа, неки идеал или опсесија.

Наравно, љубав подразумева компромис, блискост и саосећање. Али она не значи да треба потпуно да се утопимо у великом романтичном океану – и да нас након тога више не буде.

„Ја сам оно што јесам – заувек и непроменљиво“

Идеја да наш идентитет има трајно, непроменљиво језгро присутна је у религијским схватањима душе или духа, али је своје филозофско утемељење добила захваљујући Ренеу Декарту. Такозвани „картезијански его“ представља непроменљиву суштину нашег бића.

Он на неки тајанствен начин ступа у интеракцију са светом, али у суштини остаје оно што јесмо – заувек. И данас многи људи и даље носе у себи уверење да смо током читавог живота једна те иста особа.

Дармичке филозофије одувек су нудиле другачији поглед. У хиндуистичкој филозофији, на пример, атман се сматра универзалном, чистом свешћу, док су наши појединачни егои, односно ахамкара, пролазни и варљиви утисци постојаности. Другим речима, сопство је илузија.

У западној филозофској традицији, отприлике век након Декарта, Дејвид Хјум поставио је себи задатак да разбије картезијанску представу о егу. У суштини је поручио: „Добро, Рене, где се тачно налази тај твој 'его'? Јер ја га никако не могу пронаћи. Налазим само мисли, осећаје, сећања и слично. Све је у непрестаном току. Све је једна збрка. У најбољем случају, човек је тек скуп различитих елемената.“

Данас филозофски правац познат као епизодизам преузима ову идеју и претвара је у практичну животну филозофију. Ништа не остаје исто. Растемо, мењамо се и, на крају, умиремо.

„Универзум ми дугује нешто / Имам право на то и то“

Свет нам не дугује ништа. На свет долазимо голи и уплакани, без ичега. Све што нам се касније догоди, све што стекнемо, поседујемо или заволимо – било мало или велико – последица је случајности у универзуму који следи сопствени ритам.

Свет и његови закони немају никакву обавезу да нам пруже оно што желимо. Можемо мислити да нам нешто припада по праву, али то је само израз наше сујете и охолости, на које универзум уопште не обраћа пажњу.

Апсурдизам Албера Камија заснива се на нашој потреби да створимо смисао. Желимо космички метанаратив који ће објаснити све што се дешава. Мора да постоји нека виша сврха или опште добро које стоји иза свега овога. Зашто бих иначе морао да пролазим кроз толики бол или да се свакодневно борим са монотонијом живота?

За Камија, управо је ово све што имамо. То је живот. А ако и постоји нека космичка сврха, она је сувише далека и несхватљива нашим пролазним умовима примата.

Имамо само оно што имамо и треба да из тога извучемо највише што можемо. Гурајмо своју стену узбрдо, поднесимо напор и покушајмо успут да се бар понекад насмејемо.

„Бићу срећан када будем имао више новца, бољи посао и већу кућу“

Многи су гледали филм Борилачки клуб (Fight Club). Многи су чули антиматеријалистичке фразе које преплављују друштвене мреже. Климајући главом слажемо се са њима, док се истовремено питамо зашто ти људи који говоре да „новац није важан“ готово увек имају много новца.

Међутим, није увек било тако. Било да су у питању монаси који су се заветовали на сиромаштво, римски робови који су постали славни филозофи или индијски радници из најнижих друштвених слојева, готово сви филозофи сложили су се око једне ствари: после одређене тачке, више материјалних ствари неће вас учинити срећнијим.

У античкој Грчкој, епикурејци су учили да мир можемо пронаћи једино ако научимо да живимо са оним што јесмо и са оним што већ имамо. Како је говорио Епикур, ако нисте задовољни малим, нећете бити задовољни ничим. Сидарта Гаутама, односно Буда, засновао је читаву религију на идеји да жудња за стварима на крају увек води ка већој патњи.

Заправо, управо је ово последње опасно уверење разлог због којег је филозофија толико важна. Јер филозофија се окреће унутрашњем свету човека. Она настоји да разјасни наше мисли и разуме наше мотиве.

Док нам свет поручује да се срећа и испуњеност налазе у наградама које добијамо победом у бескрајној трци за успехом, филозофија каже – не. Срећа је одувек била и остаје у нашим главама. Зато треба да завиримо у себе, пажљиво погледамо шта се тамо налази и уверимо се да је све на свом месту.