Зашто нам је данас потребнији скептицизам него стоицизам

Ако нисте читали Медитације или Самоме себи Марка Аурелија, сигурно сте бар чули за њих – ако не у школи, онда на Инстаграму, Тик-току или у неком подкасту.

Ово дело, које је римски цар из другог века писао у свом шатору током ноћи, између дугих маршева и крвавих битака, један је од темељних текстова стоицизма, античке филозофије која се појавила око 300. године пре нове ере, а која је последњих година доживела неочекивани препород на друштвеним мрежама.

Савремени препород стоицизма често се доводи у везу са књигом The Obstacle Is the Way: The Timeless Art of Turning Trials into Triumph (Препрека је пут: Безвремена уметност претварања искушења у тријумф), коју је 2014. године објавио Рајан Холидеј, некадашњи директор маркетинга који је постао аутор књига из области самопомоћи.

Он је одломке из Медитација приближио професионалним спортистима и елити Силицијумске долине. Уследиле су и друге Холидејеве књиге, међу којима је и The Daily Stoic, која је изнедрила веома популаран истоимени билтен, као и бројни подражаваоци. Изван универзитетских кругова, нова издања Сенекиних Писама пријатељу и Епиктетових Разговора такође су постала бестселери.

Масимо Пиључи, професор филозофије на Градском универзитету у Њујорку, не изненађује новостечена популарност стоицизма. Многе стоичке идеје и идеали – укључујући отпорност пред наизглед неподношљивим недаћама – настали су у временима која су, као и наше, била обележена „хаосом, превирањима и великим политичким и друштвеним променама“.

Када се чини да се свет распада, стоицизам обећава начин да се човек не распадне заједно с њим.

Међутим, Пиључи има и озбиљне замерке на стоицизам, како на саму филозофију, тако и на њену искривљену верзију у доба интернета. Због тога у својој најновијој књизи How to Be a (Happy) Skeptic: The Power of Doubt in a Meaningful Life (Како бити (срећан) скептик: Моћ сумње у смисленом животу) читаоцима скреће пажњу на другу античку школу мишљења, сродну стоицизму, али далеко мање модерну и популарну, за коју сматра да је посебно погодна за суочавање са проблемима савременог доба, како на личном тако и на друштвеном плану.

Зашто треба да учимо од Сократа

Филозофија скептицизма дели се на две школе: пиронизам и академски скептицизам. Управо је ова друга – коју Пиључи сматра супериорнијом – цветала између 266. и 90. године пре нове ере, када су чланови Платонове Академије у Атини (по чему је и добила име) поново открили основне принципе Платоновог учитеља Сократа.

Док су други филозофи настојали да понуде одговоре, Сократ – чувен по речима: „Знам само да ништа не знам“ – углавном је постављао питања, покушавајући да до истине дође преиспитивањем уверења других људи. „Оснивач академског скептицизма Аркесилај био је још радикалнији, тврдећи да није сигуран чак ни у то да ништа не зна“, каже Пиључи за портал Big Think.

Данас неговање скептичког става може помоћи да се човек снађе у медијском окружењу препуном теорија завере, идеолошки мотивисаног тумачења стварности и дипфејк снимака насталих уз помоћ вештачке интелигенције.

Скептицизам такође може помоћи да се препознају неискрени политичари, гуруи самопомоћи или било ко други ко неистине или полуистине представља као потпуну истину како би остварио сопствене интересе.

Скептицизам нас може заштитити и од нас самих. Када се покаже да смо у нечему погрешили, то може бити понижавајуће искуство које подрива наше самопоштовање. Да би избегли ту непријатност, неки људи још чвршће остају при својим погрешним уверењима – што може бити веома опасно ако су та уверења повезана са теоријама завере или екстремистичким идеологијама.

Код скептицизма то није случај. „Као скептик, могу да признам своје грешке без стида“, каже Пиључи. „То је уграђено у саму филозофију, јер мој лични идентитет не зависи од тога да ли ћу прихватити једно или друго уверење. Скептици признају да је свет сложено место и да ни у једном тренутку не можемо знати све. Ако се појаве нове информације или убедљивији аргументи, онда је промена мишљења рационална и етички исправна ствар.“

Истраживања указују да пример скептицизма који је поставио Сократ може да ублажи политичку поларизацију, јер омогућава људима да разговарају преко идеолошких подела.

Како објашњава Пиључи: „Сократ вам никада не каже: ‘Уради ово.’ Уместо тога пита: ‘Шта мислиш да би требало да урадиш?’ А затим заједно с вама истражује то питање. Платонови сократовски дијалози завршавају се у стању апорије, грчког појма који означава ‘уздржавање од коначног суда’, и много су мање сукобљавајући од расправа. Када се са неким расправљате, као на суду или током председничке дебате, ви не трагате за истином – полазите од тога да је већ знате и покушавате да у њу убедите друге.“

У дијалогу, један саговорник може другом указати на противречности у његовим уверењима, скрећући пажњу на оно што психолози називају когнитивном дисонанцом.

Пиључи признаје да је главни недостатак Сократовог метода то што се „не може лако применити у великом обиму“. Иако се широко користи у приватном образовању, где су групе мале, „не можете га применити на стотине људи, а камоли на милионе. Тада то више није разговор.“

Али, ако већ не можете да учествујете у таквом дијалогу, увек можете прочитати неки од Платонових оригиналних текстова. У идеалном случају, појавио би се и неки Платон 21. века који би написао нове дијалоге о савременим спорним темама, попут абортуса, имиграције, контроле оружја или климатске политике.

Имати „доброг демона“

На први поглед, академски скептицизам у великој мери одговара савременом значењу те речи, са нагласком на преиспитивању и сумњи. Међутим, у свом изворном облику, преиспитивање и сумња били су само једна страна медаље.

То је зато што питање „Како знаш оно што знаш?“ није представљало циљ само по себи, већ полазиште за суочавање са другим, још важнијим питањем: „Како живети смислен живот?“

Данас се скептицизам често поистовећује са нихилизмом и цинизмом – са неспремношћу да се верује у било шта и самим тим да се било чему припише смисао. Међутим, антички скептици били су све само не равнодушни или безосећајни.

Они нису тврдили да, ако ништа не можемо са сигурношћу да знамо, онда не треба ни чему да се посветимо. Напротив, сматрали су да одлуке и судове треба доносити имајући у виду различите степене извесности и неизвесности.

Као и друге античке филозофске школе, скептици су веровали да све има свој телос, односно сврху. Сврха жира је да израсте у храст, док је сврха сата да показује време. Сврха људског бића није тако очигледна.

За епикурејце, који су тежили задовољству и умерености, то су били апонија и атараксија – одсуство телесне и душевне патње. За стоике и скептике то је била еудајмонија, реч која се дословно може превести као „имати доброг демона“ (у смислу унутрашњег духа или савести), а која у суштини означава процват човека кроз живот у складу са сопственом природом.

Сократ је веровао да је човек одређен способношћу расуђивања, па је зато говорио да „неиспитан живот није вредан живљења“. Цицерон, који је студирао у Платоновој Академији у позном периоду њене скептичке фазе, понудио је шире тумачење.

Полазећи од претпоставке – уз свест о извесној неизвесности – да су људи по природи друштвена бића, овај римски државник сматрао је да живот у складу с природом подразумева коришћење разума како бисмо живели у међусобној слози.

У свом најпознатијем делу, трактату De Officiis (О дужностима или О праведном поступању), тврдио је да се еудајмонија не постиже повлачењем у приватно размишљање, већ активним учешћем у јавном животу, као и да појединац истински напредује онда када доприноси напретку заједнице – и обрнуто.

„Какав живот желите да живите? И зашто?“, пита се Пиључи. „Та питања себи више не постављамо тако често, нарочито ово друго. Многи од нас одмах се баце у животну трку и проведу године, можда и читав живот, јурећи ствари које се, на крају, нису показале вредним труда, трошећи тако једину прилику коју имају.“

Преиспитивање истине пред моћницима

Стоицизам је много више од онога што о њему представљају инфлуенсери и популарни филозофи. Далеко од тога да је реч о филозофији традиционалне мушкости, стоици су били међу реткима у своје време који су признавали да жене поседују исту способност за врлину и мудрост као и мушкарци.

Стоицизам такође не треба посматрати као пречицу до материјалног успеха.

„Стоици су били веома јасни да су богатство и слава важни само ако су стечени на честит начин, без преваре и експлоатације“, напомиње Пиључи, „и само ако се потом то богатство и углед искористе да би се помогло другима.“

Ипак, једна од кључних критика стоицизма јесте то што може да подстакне прихватање непотребне патње. Инсистирање ове школе на томе да човек тихо подноси своје страдање и не брине о ономе што не може да контролише носи ризик да подстакне пасивност пред неправдама које би, у супротном, можда покушао да исправи.

У временима криза и великих превирања, скептицизам може бити практичнија, али и изненађујуће надахњујућа алтернатива. На крају крајева, како можемо са сигурношћу знати шта јесте, а шта није у нашој моћи да променимо? И зашто би нас способност да разликујемо те две ствари нужно водила бољем и испуњенијем животу? Можда нас управо извесност – а не сумња – чешће спречава да напредујемо.

Разлика између стоицизма и скептицизма можда се најбоље види у судбинама Сенеке и Сократа. Обојица су страдала, и то на готово исти начин: власти са којима су дошли у сукоб приморале су их да изврше самоубиство.

Али, док је Сенека умро након што је био учитељ суровог и параноичног цара Нерона, чија је нестабилна владавина гурнула Римско царство у грађански рат, Сократ је умро онако како је и живео – говорећи истину моћницима. Или, прецизније, преиспитујући њихову „истину“.