Зашто увек ви зовете и иницирате дружење – јесу ли „једнострана“ пријатељства права

Када проводите време са пријатељима чини вам се да сте блиски као и увек јер разговарате о личним стварима, смејете се и уживате у активностима које сви волите. Али када се растанете, не чујете се све док ви не позовете. То је веома збуњујуће и обесхрабрујуће.

Право пријатељство увек вреди труда, али изгледа да постоје две врсте људи: они који иницирају и развијају пријатељства и они који то не чине. Ако људи прихвате позив да вас виде, можете закључити да воле да проводе време са вама – на крају крајева, постоји много начина да избегнете сусрет који не желите.

Психотерапеуткиња Габријела Рифкинд каже је описана ситуација далеко од питања: „Увек ја морам, ако не урадим ја, ко ће?“, и да се може преформулисати у објашњење: „Имам боље ресурсе“.

„Људи који су добри у пријатељству“, објашњава Рифкиндова, „обично су прилично сигурни у себе и самоуверени. Питате се зашто то стално радите, али можда сте добри у организовању. Људи углавном воле када други покрећу ствари.“

Међутим, може бити изузетно заморно када сте ви увек та особа која то ради.

Делује да сте сигурнији него они, чак и ако то не осећате, али вам је то можда и потребније него њима, па се више трудите.

„Људи можда већ имају своју мрежу и можда се не труде толико. Ако је то случај, морате бити проактивнији“, саветује Габријела Рифкинд. Предлаже да смислите начине да се редовно виђате са људима, како не бисте морали стално да организујете сусрете.

Неки људи нису добри у необавезном ћаскању између сусрета, позивању телефоном, слању порука, али то не значи да нису вредни као пријатељи.

Делује да се лепо проводите када проводите време заједно. Другим речима, када је важно, они су добри пријатељи. То је боље него да вам неко стално шаље поруке, али никада не жели да се види са вама.

Писац Дејвид Робсона, који је написао књигу Закони повезаности (The Laws of Connection) говори о нечему што се зове „јаз у свиђању“, где често потцењујемо колико нас неко воли јер смо превише заузети размишљањем о томе шта смо погрешили или зашто нас можда не воле. То нас, како Робсон истиче, често може спречити да покренемо планове за поновни сусрет.

Ваши пријатељи могу патити од „јаза у свиђању“ више него ви.