Смехом против блама – како смех над сопственим грешкама мења утисак о нама

Следећи пут када главом ударите у стаклена врата, спокнете се о сопствено стопало или испустите гасове током часа јоге, смејте се себи уместо да поцрвените од стида. Ново истраживање показује да ће вас хумор у тренуцима неспретности учинити симпатичнијим – и људи ће вас видети као приступачнију, компетентнију и аутентичнију особу него ако и после пет минута ћутите постиђени.

Када су у питању безопасне неспретности и друштвени гафови, признање грешке и искрен смех може потпуно да промени атмосферу у просторији – прелазите од тога да вас присутни осуђују до тога да ћете се зближити са неким ко је доживео сличну ситуацију.

Студија – објављена у часопису Journal of Personality and Social Psychology – делимично је инспирисана истраживачким интересовањима др Овул Сезер, професорке на Универзитету Корнел, која проучава како нас други људи виде.

Истраживачи одавно знају да је стид друштвено користан феномен, јер сигнализира кајање и поштовање норми. Па ипак, пошто се проф. Сезер бави и стендап комедијом, то искуство јој је показало да је понекад бољи потез искористити тренутак и насмејати се.

Та двострука перспектива покренула је питање: Ако направите грешку, да ли је стид увек најбољи потез? Или је смех можда ефикаснији?

Када – и зашто – смех функционише

У студији, Сезерова и њене колеге спровеле су шест експеримената у којима је учествовало више од 3.000 учесника који су читали о  непријатним ситуацијама других људи, попут драматичног обарања чаше у ресторану или ентузијастичног махања погрешној особи. Затим им је речено, или су им приказане фотографије, које су посведочили како је особа која је направила гаф реаговала.

У појединим случајевима, 'преступник' је деловао узнемирено и несигурно; у другима је окренуо на шалу и смејао себи. Учесници су затим оцењивали ту особу на основу особина као што су отвореност, компетентност, моралности и аутентичност. Генерално, они који су се смејали сопственим мањим грешкама били су оцењени позитивније од оних који су деловали видљиво посрамљено.

„Смејање себи сигнализира самоприхватање, а ми волимо људе који прихватају себе“, објашњава коауторка студије. Способност да се реагује хумором слична је слегању раменима – нећете се задржавати на томе шта би други људи могли мислити о вама.

„Ово су класична, бенигна кршења норми, што значи да су мало непријатна, али нису штетна“, додаје проф. Сезер. Поред тога, смејање себи шаље охрабрујућу поруку свакоме ко је у близини: „Не мораш да ме тешиш – свако зло има своје добро.“

Налази су се поклопили са оним што Илдико Табори, клинички психолог у Лос Анђелесу, посматра и доживљава у стварном животу. Она ради са комичарима у „Фабрици смеха“ у Холивуду и каже да стендап нуди неку врсту лабораторије у реалном времену за друштвену динамику. Комичари који се смеју себи смањују напетост и сигнализирају самопоуздање, што публици олакшава да се поистовети.

Занимљиво је да су учесници истраживања често видели отворену стидљивост као несразмерну гафу – као да се особа осећала горе него што је ситуација захтевала. У експериментима, посматрачи су доследно процењивали свакодневне грешке као релативно безопасне, чак и када је особа која их је починила изгледала посрамљено.

Та неусклађеност је била важна. Када је неко драматично реаговао на мали пропуст, то је другима указивало да је особа несигурна или да јој је претерано стало до туђег мишљења.

Смех је, с друге стране, показивао да особа разуме да је грешка тривијална и да не захтева драматично самопрекоривање. Другим речима, није позитивност освојила људе – већ реакција која је била пропорционална тренутку.

Важно упозорење

Међутим, истраживање је показало и да је врло битно да имамо у виду када је прикладно смејати се свом гафу. Други ће позитивно оценити наш смех само ако је грешка била безопасна. 

Ако се неко спотакне и обори колегу који притом сломи руку, на пример, крајње је неприкладно да се соба која је изазвала повреду смеје сама себи. Исто важи и ако честитате жени трудноћу – а онда сазнате да није трудна.

„Ако је неко други повређен, смех више не делује самоуверено – заправо изгледа неосетљиво, јер сигнализира непоштовање“, напомиње проф. Сезер. „Кључна ствар је да ускладите своју реакцију са озбиљношћу тренутка.“

Када је неко повређен, додаје професорка, посматрачи прелазе са процене симпатичности на процену моралности. У тим ситуацијама, људи очекују видљиве знаке кајања. У последњем експерименту истраживања, учесници су некога ко се смејао након што је повредио колегу проценили као знатно мање компетентног и мање моралног од некога ко је уместо тога показао стид.

Хумор, у том контексту, није виђен као самоувереност – већ је сигнализирао да особа није у потпуности схватила последице својих поступака.

Како да научите да се смејете уместо црвените

Ако сте тип који се зајапури као булка када кажете нешто непријатно или погрешно изговорите нечије име, та реакција може деловати аутоматски. Ипак, постоје начини да је прекинете и уместо тога окренете на шалу.

Следећи пут када случајно кликнете на „одговори свима“ у имејлу упућеном вашој компанији, подсетите се ефекта рефлектора: Склони смо да знатно прецењујемо колико други људи примећују – и памте – наше грешке.

„То неће променити ваш живот, а другим људима то није толико важно колико вама“, напомиње Кејлеб Ворен, професор маркетинга на Универзитету у Аризони, који проучава шта ствари чини смешним. „Људи су много свеснији свог идентитета него туђег.“

Управо на то Сезерова подсећа себе пре сваког наступа: Други људи са много мање строгоће осуђују наше грешке него што то ми мислимо. Предлаже да стекнемо навику да се упитамо: 'У реду, направила сам ову грешку, али да ли је неко повређен?'. Одговор је вероватно не.

„Ово истраживање ме је инспирисало да подсетим себе да не морам превише да се извињавам или да ме буде претерано срамота. Најбољи начин да променим динамику је да се смејем себи, а то помаже и другим људима, јер онда могу да вам се придруже и да им не буде непријатно што вам се смеју“, наглашава проф. Овул Сезер.