Бумерски аманет – миленијалци пред највећим трансфером богатства у историји, да ли ће га повећати или прокоцкати

„Највећи део богатства је створила генерација беби бумера. Примера ради, у САД, та генерација држи 55 одсто укупног богатства, а добар део тога сада прелази на генерацију Икс и миленијалце и нешто мање на генерацију Зед. Ради се о трансферу више десетина билиона долара у наредних 10 година“, каже универзитетски професор финансија и портфолио менаџер у „Еклектика капиталу“, Никола Стакић.

Беби-бумери су, према његовим речима, искористили не само демографски бум, већ су им на руку ишла финансијска тржишта, а доста тога су зарадили и од рада и капитала.

„Период после Другог светског рата видео је две деценије благостања, а 90-их година је владала златна ера финансијских тржишта када је капитал вишеструко премашио деценијске просеке, па све до глобалне финансијске кризе 2008. године“, наводи Стакић.

Концентрација богатства

Осим тога, сада и мањи број деце значи и мањи број наследника по беби-бумеру, што ће условити и већу концентрацију богатства.

Сви економски параметри који говоре о економској неједнакости се погоршавају. Примера ради, један одсто најимућнијих у САД држе 20 одсто укупног богатства, док у земљама западне Европе се то креће од 14 до 20 одсто.

„Разлози за то су јер се добар део богатства акумулира од капитала, а мање од рада. Капитал доноси веће стопе приноса него што је то било кроз рад. Финансијска тржишта данас вишеструко премашују реалну економију. Само Америка држи 50 одсто глобалног финансијског тржишта“, истиче Стакић.

Специфичности нових генерација су другачије, а са тим и структура нових улагања. Млади раније почињу да размишљају о улагању и много више инвестирају и дигиталну активу, крипто валуте и алтернативне активе – предузетнички капитал, старт-ап капитал, колекционарство…

Такође се код младих примећује феномен инвестирања са утицајем (impact investing).

„Поред тога што могу пасивно да инвестирају у неку компанију, млади могу да активно утичу на промену пословне политике одређене компаније, било да је у питању животна средина, нарушавање социјалних права, корпоративно управљање, третирање мањина. Тако могу да утичу на доносиоце одлука највећих корпорација да се прилагођавају њима. Нису само неми посматрачи, већ активистички инвеститори“, објашњава Стакић.

Српска прича

Јако је тешко говорити о наследству и трендовима у Србији и овом подручју, јер не постоји наследни капитализам. Овде су најимућнији људи пре Другог светског рата постајали бескућници преко ноћи.

„Ми нисмо Холандија где није пала ниједна бомба 500, 600 година где постоје те наследне породице и наследни капитализам. Ми тек сада имамо генерацију првих приватних капиталиста са краја 80-их и почетка 90-их који преносе то наследство. Имамо и људе који су зарадили гро свог богатства у таласу приватизације. Једноставно, немамо линеарност и дугорочни тренд“, објашњава Стакић.

Најбоље би било, сматра Стакић, да од старијих родитељских генерација узмемо „know-how“ (знање) и искуство, а да се онда помеша то са дигиталном и финансијском писменошћу млађих генерација.

Шта радити са наследством

Један део капитала може да се одвоји за акумулацију, један део за намиривање других потреба, а један део за даље инвестирање.

„Свакако да ако наследник не препознаје себе у томе, онда се поставља питање да ли је то наследство уопште ефикасно у економском смислу. Да ли пребацивати посао или трансферисати само новац из тог посла. Велика је дилема људи који су зарађивали претходних 30 година да ли имају адекватне наследнике који ће наставити посао“, додаје Стакић.

Ако немају јасан одговор, онда ће можда диверсификовати наследство, па ће један део проследити наследницима, а други део обезбедити у другом смислу.

„Добро је познато проклетство: Једна генерација акумулира, друга стагнира, трећа еродира. Свако од оне прве генерације би желео да избегне“, закључује Стакић.