Осветничко давање отказа – зашто људи напуштају посао и одбијају да оду мирно

Џои ла Нив Дефранческо радио је 2011. у луксузном хотелу на Роуд Ајленду. Скоро четири године доносио је гостима у собе деликатесне производе по жељи, када је дошао до преломне тачке. Био је плаћен 5,50 долара по сату, приморан да ради изузетно дуге смене и, поврх свега, менаџери су му узимали део тешко зарађеног бакшиша.

Однос се погоршао додатно након што су Дефранческо и његове колеге покушали да оформе синдикат радника у хотелу. Као одговор, менаџери су се и због најситнијих грешака обрушавали на оне који су били укључени у покушај синдикалног организовања. Дошло је до тога да је радницима који су радили на пријему позива било забрањено да седну током радног времена.

Дефранческо је одлучио да дâ отказ.

Последњег радног дана, ушуњао се у просторије хотела за запослене са седмочланим бендом и изненадио свог шефа музичком заседом.

„Овде сам да вам кажем да дајем отказ“, рекао је, пре него што је тријумфално изашао у ритму који је оркестар задавао уз скандирање: „Џои даје отказ“.

Дефранческо, који је тада имао 22 године, позвао је пријатеља да снима његов опроштај од фирме. Након што је неколико дана гледао снимак, поставио га је на Јутјуб где је брзо постао виралан. Тринаест година касније, клип има скоро 10 милиона прегледа.

„Заиста нисмо мислили да ће привући много пажње“, каже Дефранческо. Тридесетшестогодишњи синдикални организатор и музичар, који живи у Њујорку, каже да се осећао „ослобођено“ након што је дао отказ и преокренуо своје менаџере.

„Сада ћу вас осрамотити што сте се ужасно понашали према свима овде“, описује своје размишљање у време када је давао отказ.

Да ли је помпезни одлазак уз виралну славу смањио његове шансе да нађе други посао? Уопште. Убрзо након одласка, Дефранческо је почео да ради у музеју. Каже да се инцидент никада није појавио као тема на разговорима за посао од тада и да би могла да буде ставка у биографији.

Шта је „осветничко давање отказа“?

Иако Дефранческова прича важи за једну од најинтересантнијих и најпознатијих када је реч о давању отказа, сада се суочава са све већом конкуренцијом због нове генерације радника који напуштају своја радна места и постају популарни на друштвеним мрежама.

Феномен осветничког давања отказа (revenge quitting), где фрустрирани или незадовољни запослени показују шта заиста осећају у вези са својим радним местом, је у порасту.

Чак ни свештеници нису имуни на таква искушења. У јулу је отац Пет Бренан дао „опроштајни поклон“ својој парохији у облику песме која је послужила и као писмо оставке, где је циљао на „незадовољне, несимпатичне“ парохијане који шире „трачеве“.

Сајт за оцењивање послодаваца Glassdoor упозорио је крајем прошле године да је „талас осветничког давања отказа на помолу“ и да га треба очекивати 2025. године због пада задовољства запослених. У Великој Британији, анкета спроведена међу 2.008 радника у јулу коју је објавила компанија за запошљавање "Reed" показала је да је 15 одсто британских запослених „дало отказ уз прасак“.

Директор компаније, Џејмс Рид, сматра да друштвене мреже убрзавају овај тренд након што је низ оних који су помпезно дали отказ и поделили своје приче на интернету. Бријана Слотер била је једна од њих, а њен клип се завршава узвиком: „Корпорације ће вас отпустити за трен и оставити без ичега. Ако желите да идете, идите“.

Два сата пре следећег часа енглеског језика, 26-годишњa Американка, која живи у Кјоту, у Јапану, када је изненада дала отказ. Неко време је све било у реду, али све се променило доласком нове менаџерке која се мешала у све. „Ако бих завршила час минут раније или минут касније, она би ме укорила“, прича Слотерова.

Када је Бријана почела да ради, имала је доста слободног времена и њене колеге су углавном биле „опуштене“, али је убрзо све кренуло низбрдо. Били су плаћени 10 фунти по школском часу, уместо да буду плаћени по сату, што је значило да нису били плаћени за време између часова. Распоред су добијали тек дан унапред, што је планирање осталих обавеза чинило готово немогућим. Посао је био статичан и то је почело да узима данак. „Отишла сам код лекара и рекли су ми да, пошто стално седим, имам упалу врата“, објашњава Бријана.

Кап која је прелила чашу био је долазак нове менаџерке. Бријани је речено да треба да носи мајице са дугим рукавима како се не би виделе њене „увредљиве тетоваже“, а менаџерка је често присуствовала часовима, што је, како су запослени говорили, стварало непријатну атмосферу.

Прошлог маја, након што је примила бедну плату од 500 фунти за месец дана „напорне наставе у учионици“, рекла је да јој је доста. Бријана Слотер је послала писмо о раскидању уговора о радном односу надређеном, који је „молио“ да остане, пре него што ју је подсетио на двомесечни отказни рок. У свом видео-снимку на Тик-току, који има 1,2 милиона прегледа, Слотерова открива да је менаџерки рекла да ће отићи одмах: „Два месеца? Не остајем ни две недеље. Дајем ти два сата“.

Далеко од тога да је објава зауставила њену каријеру. Прича која је постала вирална отворила јој је нове могућности. „Зарадила сам 7.000 долара на Тик-току у месецу када сам дала отказ“, прецизирала је Слотерова, која од тада зарађује за живот као креаторка садржаја, саветујући људе који желе да се преселе у Јапан. Неки су чак ступили у контакт са њом и рекли јој да их је њен снимак инспирисао да оду са сопствених токсичних радних места.

Мотив за помпезни одлазак из предузећа упозорење за нове запослене

Млади људи су склонији осветничком напуштању посла. Рид истиче да је 26 одсто особа између 18 и 34 године и 22 одсто оних између 35 и 44 године у Великој Британији признало да је то урадило, у поређењу са само осам одсто људи у старосној групи између 45 и 54 године.

У јуну, анкета коју је спровела истраживачка група за пословање "Conference Room" открила је разлику од 15 одсто у задовољству послом између најмлађих и најстаријих радника у САД, при чему је 57 одсто запослених млађих од 25 година рекло да је задовољно својим послом, у поређењу са 72 одсто особа задовољних старијих од 55 година.

Док већина оних који одлуче да отказ дају уз сцену, у ствари жели да својим лошим шефовима пошаље поруку да немају више моћ над њима, упозоравање потенцијалних нових запослених такође може бити мотивација.

Кејти Остлер је радила у супермаркету у аустралијском граду Мелбурну, пуне две године када је дошло време да дâ отказ. Почела је да ради тај посао са 16 година. „Било је то заиста токсично, радно окружење са много брзог дешавања и честим променама људи“, објашњава Кејт.

Сада има 29 година и живи у Манчестеру, у Великој Британији, и присећа се како се њени шефови нису потрудили да сазнају њено име током првих шест месеци.

Већ се спремала да оде из супермаркета и почела је да шаље биографију другим послодавцима када ју је инцидент у супермаркету довео до ивице. Муштерија је почела да виче на једну колегиницу због повраћаја новца. Уместо да подржи запослену, њихов менаџер је стао на страну муштерије и придружио се викању. „Било је време да одем“, нагласила је Кејт.

Убрзо након тога, добила је понуду за посао и отишла је у супермаркет да најави обавезни отказни роком од недељу дана. Покушала је да преда отказно писмо свом супервизору, који је инсистирао да треба лично да га уручи менаџеру.

Када је упитала где је менаџер грубо јој је речено да је на разговору са потенцијалним новим радником. Успела је да сазна где се одржава интервју са кандидатом, предала писмо свом менаџеру и рекла: „Не радите овде – ево мог отказног писма“. У просторији је завладала тишина, а особа која је дошла на разговор за посао је збуњено гледала.

„Требало је много храбрости. Изашла сам пре него што је менаџер могао било шта да каже“, наводи Кејт.

Ипак, то није био последњи пут да је разговарала са менаџером. Позвао ју је телефоном и рекао да не долази последње недеље на посао јер „не жели њену токсичну енергију“ у тиму.