Оптимисти деле сличне мождане обрасце када размишљају о будућности

Било да је у питању испит, лет авионом или здравствени преглед, неки људи имају ведар поглед на будућност, док други планирају само катастрофе.

Сада су истраживачи открили да људи са оптимистичним погледом на живот показују сличне обрасце мождане активности када размишљају о будућим сценаријима.

„Оптимисти изгледа користе заједнички неуронски оквир за организовање мисли о будућности, што вероватно одражава сличан стил менталне обраде, а не идентичне идеје“, наводи Кунијаки Јанагисава, први аутор истраживања са Универзитета Кобе у Јапану.

Истиче и да би резултати могли да расветле претходне налазе који су показали да су оптимисти углавном друштвено успешнији.

„Оно што нам нова студија говори јесте да би темељ њиховог друштвеног успеха могла бити ова заједничка реалност“, додао је. „Није ствар само у позитивном ставу; већ у томе што су њихови мозгови буквално на истој таласној дужини, што може омогућити дубљу, интуитивнију врсту везе.“

У раду објављеном у Зборнику радова Националне академије наука, истраживачи су навели да су замолили 87 учесника да попуне упитник како би открили колико су оптимистични.

Сваки учесник је такође подвргнут МРИ скенирању мозга, током којег је требало да замисли различите могуће будуће животне догађаје, од којих су неки били позитивни – попут „епског путовања око света“ – док су други били неутрални или негативни, попут губитка посла. Од подгрупе учесника је затражено да замисли сценарије везане за смрт.

Тим је открио да су учесници који су били оптимистичнији показали веће сличности у обрасцима своје мождане активности у региону који је укључен у размишљање оријентисано ка будућности, названом медијални префронтални кортекс (MPFC).

Јанагисава је рекао да је једна могућност да разноврснија мождана активност међу песимистима одражава разноврснији скуп брига када се размишља о негативним сценаријима.

Међутим, напомиње и да је друга могућност да оптимисти гледају на своју будућност у оквиру заједничког оквира друштвено прихваћених циљева од којих се песимисти могу осећати одвојено из личних разлога, што значи да је свако од њих имао другачији начин размишљања о будућности.

Истраживачи сматрају да се резултати могу подвести и под прву реченицу романа Лава Толстоја Ана Карењина: „Све срећне породице су сличне; свака несрећна породица је несрећна на свој начин.“

„На основу овог принципа, претпостављамо да су све оптимистичне особе сличне, али свака мање оптимистична особа замишља будућност на свој начин“, написао је тим у свом извештају.

Истраживачи су такође открили да обрасци мождане активности у MPFC-у показују јасније разлике за позитивне и негативне будуће догађаје код оптимиста.

„Ово указује да оптимисти не само да 'слично мисле' у структурном смислу, већ и другачије обрађују емоционалне информације о будућности са већом способношћу да раздвоје шта је добро од оног што је лоше, што им може помоћи да остану отпорнији“, каже Јанагисава.

Истраживач наводи да је претходни рад повезао ову врсту јаснијег раздвајања са апстрактнијим, психолошки дистанцираним начином размишљања о негативним догађајима.

„Не кажемо да оптимисти имају идентичне мисли о будућности или да замишљају потпуно исте сценарије“, напомиње Јанадисава. „Уместо тога, оно што смо открили јесте да њихови мозгови представљају будуће догађаје на сличан начин, посебно у начину на који разликују позитивне и негативне исходе. Дакле, иако не можемо рећи да имају исте мисли, можемо рећи да изгледа размишљају на исти начин – структурно.“

Професорка Лиза Бортолоти са Универзитета у Бирмингему у Великој Британији, која није била укључена у поменути рад, наводи да студија указује да оптимисти замишљају будуће негативне догађаје са мање живописним и конкретним детаљима него позитивне, што значи да су такви потенцијални сценарији мање утицали на њих.

„Ови налази би могли да покажу да оптимизам не представља облик ирационалности или искривљења стварности, јер не мења начин на који видимо ствари, већ начин на који те ствари утичу на нас“, додала је.

Бортолоти додаје да претпоставка како ствари неће кренути по злу не доноси никакве користи, ако нас остави неспремним за изазове, али је напоменула да оптимизам функционише када нас мотивише да тежимо ка жељеним циљевима.

„Замишљање позитивног исхода у детаљима као изводљивог и пожељног чини да га ценимо и да радимо на њему, што на крају чини вероватнијим да ћемо га постићи“, објашњава проф. Бортолоти.