Између традиције и мистике – чудесни свет јапанске „Но“ драме

Привлачност Јапана као државе и културе у великој мери лежи у споју модерног и традиционалног. У тој острвској земљи и даље се, рецимо, негују вековима старе културне форме, попут чајне церемоније или калиграфије.

Упоредо с њима трају и средњовековне позоришне форме, од којих је једна, Но драма, специфични уметнички израз, који типично приповеда о потресној, трагичној судбини божанстава, посрнулих и преминулих јунака, при чему се ослања на мотиве из књижевности и на будистичка и веровања домаће политеистичке, анимистичке религије шинто.

Но комбинује музику, плес и рецитовање, а једна од упадљивих одлика у њеном уметничком приступу је то да главни извођачи, који неретко играју натприродна бића, од давнина носе маске из уверења да је човеку немогуће да изрази достојанство и расположења божанстава и духова, те њихове емоције преносе стилизованим покретима тела и измењеним, несвакидашњим гласом. Рецитовање, дакле, подразумева говор дубоким, снажним гласом који долази из трбуха и асоцира на онострано. 

Варљиви свет

Но драму, чији је уметнички израз у раном 15. веку, ослањајући се на дело свог оца, дефинисао и обогатио глумац, писац и теоретичар Зеами, карактеришу једноставност, минимализам и уздржаност у покрету и приказу емоција. У томе се може видести естетски утицај Зен Будизма, чији је поклоник био и сам Зеами.

У време када је он радио да уобличи нову позоришну уметност, Јапан је био захваћен наизглед бесконачним унутрашњим сукобима: крвавим ударима, изадајама и осветама, таштим и узалудним надметањима за превласт која су, скупа с побеђенима, брзо гутала и победнике. Живот се губио лако – у рату, од пошасти и земљотреса, а гладнима и од бола обневиделима авети мртвих су се привиђале као пратиоци и суседи од крви и меса, исто колико и као варљиве утваре.

Честа жртва били су статус, углед и част. Био је то свет управо онакав каквим га је видео будизам: свет несталности и пролазности, профаности и пустих илузија, у којем су науштрб врлине и спасења владали заблуда и мизерија, у којем су животи били попут капљица јутарње росе које чекају да их однесе ветар – у Но драми тај чемер био је оличен у неутешним духовима палих који походе уклета места на којима су доживели пропаст.

Трагични јунаци Но драме, често прогнани или осиромашили ратници, типично, урањају у дуге сетне монологе и потом из крутог става утонулости у контемплацију хитро пређу у одрешите, одлучне кретње, правећи реске замахе лепезом или штапом, те чврсте, али течне кораке, ношени вриском „проврлих“ бубњева и ослобођених фрула, гоњени монотоним, ритмичним хорским певањем које повремено пресецају намерни, артикулисани крици – да би тај вихор кратког помамног плеса једнако нагло окончали изненада утихнувши, усправни и непокретни попут кипа.

Највећи број комада од њих око 250 који се редовно изводе и данас настали су између 14. и 16. века у време политичке расцепканости, неизвесности и сукоба, када су на штету двора и племства доминирали моћни феудални господари из ратничког сталежа самураја.

Те друштвене околности и уплив образованих самураја као покровитеља одразили су се на садржај Но драме, па је пуно представа које кроз размишљања и поступке својих јунака величају ратничке врлине попут храбрости, достојанства и лојалности. Плесне конвенције и визуелни изглед Но театра у значајној мери су утврђени у добу Токугава, под паском и патронатом шогуната који је оформио истоимени самурајски клан, којем је почетком 17. века пошло за руком да уједини земљу. 

Како гледати Но

Просечном страном гледаоцу, вртлог визуелних и звучних надражаја попут шарених, свилених костима, маски, грлених гласова и какофоније инструмената може се учинити напорним за чула и тешким за праћење. Као такав, међутим, Но наводи на размишљање – да ли уметност нужно мора да буде пријатна, да ли позоришни комад мора да плени радњом и какви су били поглед на свет и схватање уметности људи који су га током векова обликовали у оно што је данас. Поставља се и питање како треба гледати Но, на шта обратити пажњу и ко су људи који данас уживају у њему.

Заправо, осим релативне навикнутости на визуелну поставку и певачки стил, ни јапански гледаоци нису у много бољем положају када је у питању разумевање ритуализоване, релативно статичне радње. Наиме, комади Но драме и данас се изводе на средњовековном јапанском језику на позорници која не допушта промене предела и сцена, због чега добрим делом нису разумљиви ни савременој домаћој публици – она се о заплету информише читајући кратки либрето.

У Токију смо на сопствено тражење добили прилику да поразговарамо лично са Казуфусом Хошоом, двадесетом по реду главом школе „Хошо“, једне од пет праваца који данас негују ту стару уметност. Но сцена на којој вежба и представе изводи његова школа смештена је у кварту Суидобаши у неупадљивој згради у подножју брда, која делом садржи и стамбене јединице и споља делује знатно мања него што јесте, те практично у својој утроби крије драгуљ позоришне уметности који бруси његова трупа. Њему преносимо своје сумње и питања.

Свежег лица и расположен за разговор, млади уметник нам сместа каже да је Но попут балета у смислу да је акценат више на физичком изразу, односно, техници плеса и суптилним покретима, као и променама у гласу извођача, него на самој радњи и заплету, мада постоји и прича која се њоме приповеда. Он стога сматра да Но драми треба прићи с другачијем свешћу и очекивањима него савременом театру.

„Ако гледате Но драму на исти начин као позориште или филм, она вам вероватно неће бити интересантна. Оно што је у њој занимљиво су телесне кретње које другде не постоје. Зато је боље на Но представу отићи са идејом да ћете гледати скулптуру која се креће“, каже он и позива потенцијалну публику да обрати пажњу на квалитет изведбе ката, утврђених образаца кретњи попут гестикулације и корака.

„Више него у течност покрета, ми труд улажемо у то да тачно и без сувишних покрета изведемо кате, којима се ваја тело и простор. Јер, ако се пуно крећете, тај елемент вајања постаје незаметљив“, истиче Хошо, живо дочаравајући карактер и привлачност Но драме бројним паралелема и метафорама.

Она је, наглашава, вишедимензионална уметност која различитим гледаоцима нуди различите доживљаје слично ронилачкој тури, у којој неко може изабрати да просто језди кроз дубине, док други могу да се посвете трагању за морским животињама или пак фотографисању. „Но је можда чак и у извесном смислу налик борилачкој вештини“, каже он, „јер подразумева доста рада на покретима, односно, усавршавању кати, те представља Пут (филозофију и начин живота)“.

Богатство једноставности

Вештина пружања богатог уметничког израза кроз минимум радње и реквизита, видна је не само у суздржаним и релативно ретким гестовима и кретњама, већ и у маскама које су често тако израђене и офарбане да под различитим угловима и осветљењем могу да дочарају и по три различита израза лица, односно расположења.

Уз сведеност покрета, Но драму одликује и једноставна, мала сцена у чијем дну, као једини ликовни украс, стоји слика усамљеног, разгранатог дрвета бора. Кажу да, када је давно у прошлости представа била држана за радост и задовољење богова, да су они у њој уживали са оближњег бора, те да и сада са слике тог зимзеленог дрвета бдију над глумцима и свирачима.

Сва та штедљивост и готово шкртост у изразу обилује наговештајима и гледаоцу, сматра Хошо, даје простор за машту. И Коки Сано, ветеран трупе који носи титулу шите, глумца који на својим плећима носи технички и физички најзахтевније улоге, слаже се у тој оцени:

„Но драма изражава свет фантазије с којим се не срећемо у свакодневном животу… Управо зато што је сцена једноставна публика има прилику да замисли пејзаж и тај свет.“

Зеамијев цвет

Но је класична уметничка форма коју театролози широм света високо цене због трајности, особеног уметничког израза и естетике, те за оно време врло прогресивних, готово модерних назора њеног највећег теоретичара Зеамија, који је још у средњем веку позивао ученике да импровизују и у изведби се прилагођавају расположењу публике.

Он је заговарао и филозофију непрекидног усавршавања и једну врсту уметничког мистицизма, односно учио истрајност и непосустајање у трагању за неприкосновеном вештином – неизрецивом суштином Но, коју је сликовито називао „цветом“.

Ипак, у својој колевци, Јапану, због стилске архаичности и тешког језика, у поређењу с другим новијим и лакшим позорошним формама, Но драма није много посећена и посебно бије битку за наклоност младих. Упркос томе, она и даље поседује професионалне извођаче и мецене, те одану публику, захваљујући којима истрајава. То су, углавном, људи, каже Хошо, који су уморни од површности масовне културе и теже нечем дубљем, некој врсти мира или спокоја, коју, он сматра, у себи носи Но.

Спој туге и смеха

Комади Но драме сами по себи имају литерарну вредност, па се могу и читати самостално, мада је доживљај потпунији када се то учини пред одлазак у позоришну дворану. Они су по правилу меланхолични и сетни – неретко, по садржају, представљају горку исповест духова трагично преминулих: издатих и погубљених или присиљених на самоубиство.

Интересантно, стога их често прате комични скечеви на једноставном говорном језику, чија је сврха да освеже и опусте публику. Тада се као јунаци појављују обични сељаци, трговци и самураји ниже класе, похлепни и превртљиви, смешни у својој самовољи и нескривеној себичности – играју их глумци без маске на начин близак западњачком позоришту, слободним, природним кретњама, не пратећи конвенције о уздржаности и спутаности израза Но драме, коју надопуњују кроз контраст.

У њој су, традиционално, извођачи мушкарци, и мада последњих деценија на сцену ступају и жене, дубоки глас и велика мишићна снага потребни за рецитовање и плес у пракси значе да овом уметношћу и даље доминирају мушкарци. Они захваљујући маскама публици представљају и женске ликове.

Но драма тематски је заокупљена оностраним – духовима мртвих, њиховим немиром и болом. Саме Но драме у прошлости су практично биле и једна врста ритуалне утехе за мртве, медиј у којем им се пружала прилика да се изјадају и упокоје. Некада је смрт била свакодневица, а свет лутајућих душа, утвара и авети стварност сама; каприц богова није био фикција, већ нешто што најнепосредније додирује живот људи.

Тај стари живот овековечен је у Но драми, и мада је њу могуће гледати и као фантазију, књижевност или пластичну уметност, велики део њене вредности лежи управо у томе што пружа драгоцени увид у душу људи старине.