Љубавне везе умиру у тишини, не у свађама

„Док нас смрт не растави" – све мањи број парова успева да испуни ово обећање.

У управо објављеној студији, Јанина Билер са Института за психологију Универзитета Јоханес Гутенберг и Улрих Орт, професор развојне психологије на Институту за психологију Универзитета у Берну – успели су да докажу како је веза, након одређене „преломне" тачке, неизбежно осуђена на пропаст.

Завршна фаза везе одвија се у две фазе

Јанина Билер каже да раскид везе не долази преко ноћи, „али није ни процес који се развлачи десет година – већ се заиста ради о две фазе: о претерминалној и о терминалној фази".

У такозваној претерминалној фази – првој фази – задовољство у вези опада врло благо, током више година.

У другој фази долази до „преломне тачке", након које задовољство у вези нагло опада. Ова „завршна фаза" траје, према речима истраживача, око једне до две године.

„Када се ова фаза достигне, касније неминовно следи раскид", примећује Билер.

Тај „преломни тренутак", након којег пре или касније неминовно долази до раскида, није подједнако брзо препознатљив за оба партнера.

Док онај који иницира раскид осећа незадовољство већ дуже време, партнер који бива остављен тај прелом обично уочава тек касније.

Личност у комбинацији са стресом често узрок раскида

Зашто код неких парова долази до те „тачке без повратка", након које је веза осуђена на пропаст, научницима није потпуно јасно.

Претпостављају да се ради о „спољним факторима стреса", како каже Билер.

Под тим се подразумева стрес на послу или стрес изазван породичним променама, као што је рођење детета.

И личност партнера, често у комбинацији са стресом, може – према Билеровој – допринети настанку те преломне тачке у вези.

Парови најчешће прекасно траже помоћ

У многим случајевима тачка без повратка се може избећи – једноставним средствима, попут разговора са партнером, тврди Јанина Билер.

Проблем је у томе што парови често потраже помоћ тек када је критични преломни тренутак већ достигнут. Тада је, међутим, за спас везе често већ прекасно. Зато препоручује:

„Можда да током месец дана заиста одвојите време недељом и запитате се: колико сам заправо задовољан или задовољна својом везом, на скали од нула до десет? Ако се ту види сталан пад и истовремено се достигну критичне вредности, на пример 6,5, онда је време за акцију. Јер, у већини случајева, то се само од себе више не поправља."

Како спречити раскид везе

Како би се спречио раскид везе, кључни су „комуникација, повезаност и прихватање".

Комуникација, то значи и разговори о непријатним темама, бригама и страховима. „Јер, шта се дешава ако не комуницирамо? Ако нема комуникације, долази до отуђења и партнери само живе један поред другог, а у најгорем случају то води до тога да међу њима више нема везе", објашњава психолошкиња.

Томе такође припада и одређени степен прихватања – да се партнер прихвати са свим његовим манама, уместо да се стално нервирамо због њих. „Ако се сваки пут изнервирам, то није добро ни за мене, ни за везу", каже иБилер, која је и психотерапеуткиња.

Понекад је просто превише повреда

Стефани Голдхакер, терапеуткиња за парове из Регензбурга, као и Билерова, сматра да је „међусобно истинско разумевање" и „учење да се разговара о осећањима" „кључни елемент" за успешну терапију за парове.

Представа да је довољно да се само један партнер промени „па ће све опет бити у реду", није довољна, наглашава Голдхакерова.

Међутим, ако већ постоји „превише повреда", понекад је, према њеним речима, и добро да се парови разиђу. „Ако неко у вези долази на саветовање само да би рекао: 'Ето, пробали смо, али то ионако неће успети', онда се могу уштедети и време и новац који се улажу у терапију за парове", каже терапеуткиња.

Управо зато је важно да се стручна помоћ потражи пре него што се достигне та „тачка без повратка", како би се веза можда ипак могла спасити.

Подаци из дугорочних студија из четири земље

За потребе свог истраживања, научници су анализирали четири репрезентативне студије из Немачке, Аустралије, Велике Британије и Холандије. Истраживања у ове четири земље трајала су различито – од 12, до 21 годину.

Током целог периода дугорочних студија, учесници и учеснице су редовно одговарали на питања о задовољству својом везом и животом. Тиме су научници могли да прате развој односа и прецизно анализирају у ком тренутку је код парова који су се током посматраног периода разишли, дошло до прекида везе.