Да ли нам је свима потребан курс за контролу беса

Због чега смо све чешће љути и бесни? Да ли због онога што су нам учинили родитељи док смо били деца, или смо једноставно потрошили психолошке ресурсе?

Нисмо сви исти, карактерно. Ту је и васпитање, а онда и животне околности и социјална средина, попут породице, школе, посла, партнерских односа, утичу на то како ћемо реаговати. 

Бес је емоција којом се бранимо када смо угрожени. И није примарно лоша. Она је ту да би нас учила да поставимо границе преко којих не желимо да идемо. Шта се догоди када бес измакне контроли и буде толики да угрози туђи живот?

„Крећу се од урођених предиспозиција које представљају темперамент, црте личности, занемаривање или злостављање у детињству… Није само један фактор, увек их има више. Усвајање одређених вредности – ако је то насиље као позитивна вредност и модел породице и околине – онда таква особа прихвата такве моделе понашања и има већу вероватноћу да испољи агресивно понашање, које има социјално неприхватљиве последице, као што је убиство“, објашњава др Тијана Мирјанић, психијатар Центар за ментално здравље Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“.

Уколико особа не уме да каналише потребе и емоције, нема позитивна животна искуства, психијатри уочавају сличан модел понашања – што је већа немоћ, то је већа агресија и антисоцијално понашање.

„Колико год ми били добри људи, или гледали себе као добре, велике и смирене људе, сви ми имамо своје лимите. И када су људи гурани преко својих лимита одређени временски период, обично доста дуг, долази до слома свих тих наших психолошких механизама“, истиче др Михајло Илић психијатар у Институту за ментално здравље.

Колико пута сте помислили или чули од пријатеља: „Много сам бесна, уморна, не могу више“. Зато питање можемо ли да се решимо беса, има смисла.

„Важно је да ми не бежимо од тога да будемо бесни, већ да развијамо механизме шта са тим бесом да урадимо. Можда је боље да примећујемо шта је то што нас љути док је још увек мало. Јер када је мало, онда лакше можемо да контролишемо“, напомиње др Илић.

Све је више оних који не могу сами да реше нараслу љутину, па помоћ траже од стручњака. Најчешће због мобинга на послу, поремећених партнерских и породичних односа.

„Када је на мали повод реакција драстична, најчешће се ради или о потрошеним капацитетима. Онда их учимо како да обнове ресурсе тих капацитета. Са друге стране испитујемо да ли постоји примарна траума, када је реакција на незадовољену потребу у садашњости драстична. Дакле, онда се бавимо и радом са траумом“, додаје др Тијана Мирјанић.

Најважније је да поставимо јасне границе. Све док можемо да контролишемо једну од основних одбрамбених емоција, бес је користан. Упозорава на то да нас неко повређује и да нешто морамо да мењамо.