Од позоришта до ресторана – када је престало да буде важно шта смо обукли

Није само у ресторанима кодекс облачења постао опуштенији; то је скоро свуда. Људи се не облаче за позориште, оперу, посао или путовања. Понекад аеродроми више личе на огромне „пиџама забаве“ него на транспортна чворишта. И тако је већ неко време.

Овај недостатак формалности, или интересовање за пригодно облачење, подстакао је негодовање, посебно међу онима из генерације бејби бумера који то виде као ерозију јавних стандарда.

Колумнисткиња Њујорк тајмса, Ванеса Фридман, наводи да овај феномент треба посматрати као израз много већег и значајнијег друштвеног и културног помака који се одвија деценијама и у суштини говори да сви имамо право да се облачимо како желимо. То је промена која одражава приоритет појединца над институцијом.

Линда Пшибишевски, ванредни професор историје на Универзитету Нотр Дам, написала је читаву књигу на ову тему под називом Изгубљена уметност облачења (The Lost Art of Dress). Она прати феномен још од шездесетих, када је генерација младих почела да преиспитује правила и конвенције. Пре тога, наводи професорка, правила о томе шта ће се обући су заправо била део не само основног кућног васпитања, већ су предавана и у школама.

Одржавана су предавања о разлици између појављивања у јавности, што је захтевало свечану, одмерену хаљину са додацима попут шешира и рукавица, и приватног (мање формалног) одевања. Као и начин на који се одећа користи да би се направила разлику између радног времена (формална одећа) и вечерњег/забавног времена (боја, више слободе).

Облачење за догађаје попут позоришта, или чак излазак у ресторан на ручак или вечеру, сматрао се и знаком поштовања према институцији и извођачима и начин да се забави.

Професорка Пшибишевски је чак пронашла памфлет из педесетих година који је објавило Министарство пољопривреде САД под насловом „Како изабрати ципеле“. Да, некада су правила облачења била регулисана и владиним одлукама. Зато не чудно што су, када су избили антиратни протести шездесетих, они укључивали и модну побуну.

Али када се то догодило, напомиње професорка, „дошло је до преливања“ које се наставило кроз појаву 'лежерног петка' и био је погоршан блокадом током пандемије – у том тренутку је сваки кодекс облачења прилично изашао из свих оквира. (Мада, искрено речено, неформално облачење или свеприсутне фармерке су саме по себи постале неписани кодекс облачења.) Тако смо и стигли довде.

Иронија је у томе што недостатак опште формалности такође може бити разлог зашто се приликама које данас захтевају пригодну одећу, попут венчања и гала вечери, придаје таква пажња. Ипак, ако нас историја нечему учи, то је да оно што је некада било, поново долази.

Дакле, може бити да ће нова генерација открити привлачност облачења за излазак. Нема ничег бољег за самоизражавање од шепурења у одевању, али ако се то деси, то ће бити њихов избор, а не конвенција која им је наметнута. Што је добра ствар.

Такође, треба имати на уму: само зато што одећа изгледа лежерно не значи да то и јесте. Постоје дивно направљене фармерке и дуксерице.
У међувремену, уколико водите рачуна како се облачите у одређеним приликама, сматрајте себе као узор.