Морбидни криминал – како је украден покојни Чарли Чаплин

Најпознатији случајеви ископавања покојника, барем на филму, јесу она која обавља породица Билија Питона. У режији Слободана Шијана, а према драми Душана Ковачевића, филм Маратонци трче почасни круг непрекидно осваја нове обожаватеље, па је ово остварење о породици Топаловић и погребном предузећу постало део општег културног наслеђа.

Ипак, једно је суочити се са прекопавањем на филму, а сасвим другачије у реалности. Један од људи коме су починиоци у Обреновцу нанели немир и бол је Златибор Јовановић. Наиме, гроб његовог сина је ископан, а Јовановић је у изјави за РТС навео да ментални склоп људи који су учинили то дело надилази оно што људски разум може да схвати.

Комуникација између овог и „оног“ света одвајкада је привлачила људе и стварала, благо речено, чудне професије и поруке. Подсетимо се погребних плесача из Гане који су током пандемије изазване коронавирусом на раменима носили ковчег и тиме упозоравали људе да остану код куће, како не би имали посла.

Статистички подаци са друштвених мрежа говоре да су, не само скренули пажњу на себе, већ су имали, ако је судити на основу коментара, и веома добре реакције. Појединци су их називали чак и планетарним заштитним лицима пароле „остани код куће“, а они су у једном интевјуу истакли да су се трудили да ожалошћене насмеју и орасположе, што делује малкице бизарно!?

На трагу необичних занимања и послова, додајмо да је пре неколико година часопис Национална географија, намењем српском тржишту објавио текст о неколико најгорих, чак и морбидних занимања из давне прошлости и, између осталих, у тексту је наведено радно место - крадљивац лешева.

Анатомија је почела да добија облик науке у 16. веку, а отац те медицинске дисциплине, Андреас Везалијус са знатижељним студентима хтео је по сваку цену да изучи понаособ делове људског тела; међутим, за поједине практичне вежбе било им је, разумљиво, потребно тело. Отуда је занимање крадљивац лешева било актуелно све до краја 19. века.

Крађе ради откупа, презир и делови тела због испитивања

Чин крађе лешева, према доступним подацима, има дугу историју и води од пљачкаша фараонских гробница у Египту до отимача тела из викторијанског доба, који су, као што је наведено, продавали лешеве анатомима и лекарима.

У новијој историји, постоји значајан број крађе мртвачких сандука. Један у низу ради новчаног бенефита било је отимање сандука популарног италијанског банкара Енрика Куче.

Крадљивац је 2001. године захтевао 3.500.000 долара за откуп, али је интервенцијом полиције случај успешно решен за десетак дана. Отмичар је ухапшен, а ковчег пронађен у једном од помоћних објеката напуштене сеоске куће близу Торина и убрзо враћен у гробницу у Милану.

Мање познато је да је пети председник Кипра, Тасос Пападопулос, током обављања функције шефа државе био један од најбоље чуваних европских политичара. Новински натписи говорили су да је о његовој безбедности бринуло посредно и непосредно више хиљада људи.

Уочи обележавања годишњице смрти (у ноћи између 11. и 12. децембра 2009.), сандук са посмртним остацима је нестао. Нешто више од три месеца, кипарска полиција је трагала и истраживала мотив крађе. Породица Пападопулос је у том периоду негирала да је добила било какво претеће писмо или да им је тражен откуп.

Упркос томе, представници Министарства правде и полиције Кипра су известили да је реч о мотиву финансијске природе, као и да је крађа детаљно и професионално испланирана, с обзиром на то да је мермерна плоча на гробу бившег председника била тешка око 300 килограма.

Сандук са посмртним остацима пронађен је почетком марта, 2010. године, на једном гробљу у Никозији, а након ДНК теста утврђено је да је реч о председнику Пападополусу.

Један од најморбиднијих чинова, када је реч о светски познатим особама је случај Алберта Ајнштајна. Познати научник преминуо је 1955. године у Њу Џерзију у болници Принстон, али није украдено његово тело, већ мозак. Ајнштајн је, као што је познато, доживео унутрашње крварење и упркос томе, одбијао је да буде оперисан. Убрзо потом је и преминуо, након чега је на сцену ступио патолог, др Томас Столц Харви.

Он је обавио аутопсију без претходног консултовања и одобрења чланова породице Ајнштајн, а након утврђивања узрока смрти и обдукционог налаза, др Харви је украо научников мозак. Према сопственој тврдњи, урадио је то како би неко од колега неуролога испитао шта је нобеловца учинило тако паметним.

Харви је мозак, према појединим тврдњама америчких медија, однео у Филаделфију и исецкао у нешто више од двеста комада. Доктор Харви је умро 2007, а теглу са деловима Ајнштајновог мозга дао је Универзитетском медицинском центру Принстон, где се и данас налази.

Мање-више познати су и планови за крађу посмртног ковчега шеснаестог председника Сједињених Америчких Држава, Абрахама Линколна. Једанаест година након његовог убиства, Џек Хјуз и Торенс Мален су доживели неуспех, приликом упада, односно покушаја крађе Линколновог сандука на гробљу Оак Риџ у Спрингфилду. Провалници су током акције и ухапшени.

Сличан је и инцидент са сандуком Елвиса Прислија, наиме, убрзо након смрти рокенрол звезде, 1977. године, четири мушкарца су ухапшена током покушаја провале у његов маузолеј.

За разлику од претходних примера, сандук са телом Еве Перон, некадашње прве даме Аргентине доживео је одисеју. Један стих, песме из мјузикла Евита каже: „Не плачи за мном Аргентино, истина је да те никад нисам напустила", алудирајући на селидбу њеног балзамованог тела.

Такође је истина да је велики број Аргентинаца, 26. јуна 1952. године туговао због смрти Еве Перон. Три године након њене смрти, тело је због војног пуча у коме је свргнут њен супруг Хуан Доминго Перон пребачено у Шпанију, где је и он побегао. Након тога, 1957. године, сандук са телом Еве Перон пребачен је из Мадрида у Милано где је сахрањена под лажним именом Марија Магистус.

Хуан Перон се вратио у Аргентину 1974. године, а недуго након победе на изборима је и преминуо. Председника је наследила друга супруга Изабела Перон која је вратила Евине посмртне остатке у Буенос Ајрес.

У новије време, 2015. украдена је лобања Фридриха Вилхема Мурнауа; лобања је нестала попут заплета из његовог филма "Носферату".

Један од скорашњих примера покушаја крађе сандука, био је неуспешни случај отмице тела Енца Ферарија. Укратко, након саслушања, крадљивци у покушају рекли су да су планирали откуп од 10 милиона долара.

Могло би се навести још на десетине примера. Међутим, догађај који делује као трагикомедија јесте крађа сандука у коме је сахрањен Чарли Чаплин, о чему је 2016. године снимљен документарни филм под називом "Крађа Чарлија Чаплина".

Филмска крађа Чаплиновог сандука

Годину дана након смрти прве филмске звезде 20. века, Чарлија Чаплина, сандук са телом ископали су Роман Вардас и Гантачо Ганчо Ганев. Вест о крађи сандука, 1. марта 1978. године, обишла је читав свет.

Сандук је украден са швајцарског гробља. Полиција је одмах започела истрагу, под притиском јавности, медија и обожавалаца Чаплина, који су били заинтересовани за починиоце и мотив крађе.

Чарли Чаплин је имао четири брака; последњи је склопио 1943. године са Уном, ћерком нобеловца Јуџина О’Нила, која је била 36 година млађа од њега. Последње године живота провео је у Швајцарској, након оптужби током Макартијеве ере у САД за комунистичке активности.

Сенатор Џозеф Рејмонд Макарти је након Другог светског рата покренуо политичке истраге и прогонио многе уметнике, књижевнике, дипломате и научнике, који су према мишљењу сенаторске канцеларије за истраживање антиамеричке делатности били осумњичени за комунистичке активности у Америци. Током тог Макартијевог дејствовања oвај политички процес назван је Макартизам.

Чаплин је о овим догађајима разговарао са историчаром Владимиром Дедијером 1945. године на конференцији Уједињених нација у Сан Франциску. Дедијер је разговор објавио у књизи "Белешке из Америке".

Но, ваља подсетити да је у медијима, првенствено новинама и часописима, током и након Другог светског рата, Чаплин често био и мета оптужби жена за очинство. Касније се испоставило да су ти наводи били неосновани. Напослетку, могло би се констатовати да га је та истрага Еф-Би-Ај-а, такорећи приморала да побегне из земље у којој је створио најпознатија филмска остварења.

Чаплин и његова четврта супруга Уна, званично су се преселили у швајцарски градић Корсиј сир Вевиј 1952. године. Те године, док је путовао за Лондон на премијеру филма Лајмлајт, одбијен му је улазак у САД. Вратио се тамо кратко тек 1972, када је у Лос Анђелесу примио Оскара за животно дело.

Чаплин и Уна имали су осморо деце. Према недвосмисленим речима Уне, период у Швајцарској провели су уживајући у природним лепотама те државе. Њено сведочанство сугерише да им је живот био идиличан.

Славни глумац је преминуо у сну 25. децембра 1977. године, а сахрањен је тихо, према властитој жељи, након мале англиканске службе уз присуство невеликог броја људи. Гробље на којем је Чаплин сахрањен налази се изнад Женевског језера, а ту почива и енглески глумац, такође холивудска звезда, Џејмс Мејсон.

Након крађе Чаплиновог ковчега, током тромесечне потраге, десили су се драматични догађаји.

У периоду од 2. марта до 16. маја 1978. године, Чаплинова удовица Уна и породични адвокат Жан Фелик Пашу, примили су 27 телефонских позива од отмичара Романа Вардаса, који је користио псеудоним „господин Роша“, захтевајући новац за отети сандук. Уна је у једном од првих позива одбила да исплати захтеваних 600.000 долара, рекавши му: „Мој супруг би сматрао да је сума новца коју тражите прилично смешна.“

Вардас је, изненађен реакцијом, касније претио да ће отети и двоје најмлађе деце. Телефонски разговори између Уне и отмичара су настављени, а све је снимала швајцарска полиција да би лоцирала место отмичара.

Од тренутка када је ковчег са посмртним остацима Чарлија Чаплина украден, потрага је трајала 76 дана. Коначно, 16. маја, Роман Вардас, тада двадесетпетогодишњи пољски избеглица, ухапшен је приликом телефонирања у јавној говорници, док је саучесник, Бугарин Гантачо Ганев, такође избеглица, по занимању аутомеханичар, пред органе правде у Женеви доспео неколико дана касније.

Вардас и Ганев су током судског процеса тврдили да никада нису намеравали да оскрнаве тело славног глумца, али да су били приморани да га однесу. Првобитни план им је био да Чаплинов ковчег склоне са стране, како би дубље ископали гроб, а затим, да сандук врате у рупу и прекрију га површинским слојем земље, а рупу оставе отвореном.

Намере им је те ноћи, 1. марта 1978, омела киша, те су били приморани да импровизују. Након што су извадили ковчег, пренели су га у Ганчов аутомобил, да би касније, на око километар и по удаљености од породичног дома Чаплинових, плитко закопали.

Роман Вардас је на суђењу навео да је замолио Ганева, кога је претходно упознао у Швајцарској, у једном од избегличких кампова, да му помогне у крађи ковчега, верујући да ће им откупнина обезбедити бољи живот.

Оптужени Пољак и Бугарин били су проглашени кривима за покушај изнуде. Вардасу је изречена казна затвора од четири и по године, јер је означен као организатор и иницијатор отмице. Ганев је за саучесништво добио условну казну затвора од 18 месеци.

Вардас на идеју да украде Чаплинов ковчег дошао након извештаја у дневним новинама 1977. године, где је прочитао текст о сличној завери у Италији, с тим што је у том случају било речи о насумичном, широј јавности непознатом грађанину.

По изрицању пресуде, супруга Гантача Ганева послала је писмо извињења Уни Чаплин, на шта јој је она одговорила да, и поред свега, крадљивцима опрашта тај чин. У интервјуу за британски Идепендент, један од Чаплинових синова, Јуџин, говорећи о случају, објаснио да је супруга једног од крадљиваца у писму написала: „Жао нам је што се ово догодило, молим Вас да нам опростите“, и да јој је његова мајка и Чарлијева удовица, Уна узвратила речима: „Заиста, немам ништа против вас и све вам је опроштено.“

Касније су и Вардас и Ганев такође послали писмо на већ добро познату адресу и према речима Јуџина Чаплина, обојица су показала искрено жаљење због претходних поступака.

Неоштећени ковчег са посмртним остацима Чарлија Чаплина враћен је у породичну гробницу у близини Женевског језера. Тада је, како би евентуално предупредили неке нове крадљивце, сандук постављен испод дебелог слоја бетона.