Средњовековна учења и данас обликују начин на који мислимо о женама

Према закључцима расправе одржане на Универзитету Кембриџ, још у трећем веку су утицајни писци први пут користили хришћанску идеју да је „права“ лепота унутрашња како би покушали да контролишу одевање жена.

Неки су жене које су се шминкале и фарбале косу називали обмањивим и извештаченим. Други су говорили да женама које су носиле драгуље и фину одећу не могу веровати чак ни њихови мужеви. Међутим, сви су се сложили око тога да ако је човек икада наишао на једну од ових нехришћанки и желео да је силује, то је била њена кривица, а не његова.

„Многе идеје које управљају начином на који перципирамо изглед жена данас имају своје корене у средњем веку“, рекла је научница са Кембриџа Александра Жирнова која је један од говорника Кембриџовог фестивала на којем се представљају резултати истраживања које је у току на Универзитету.

Докторска теза Жирнове осветљава мизогине ставове средњовековних хришћанских мушкараца према женској шминки, одећи и украсима.

„Једно од основних учења у хришћанству је потреба да се окренемо од материјалистичких вредности и фокусирамо се на духовне ствари. Али када се хришћанство интегрише у патријархално друштво касне антике и раног средњег века, та идеја се користи као средство друштвене контроле над женама“, наводи Александра Жирнова.

„Угледна жена“ се не шминка 

Док су Римљани сматрали да је „много нормалније“ да припаднице виших класа носе шминку, много накита и „веома сложене“ фризуре, објашњава Жирнова, такво понашање сматрало се у супротности са хришћанским идеалима средњег века.

Према њеној оцени, многи ранохришћански писци плашили су се да би жене могле да побуде мушку пожуду користећи шминку и разне вештине: „Жене које имају ову моћ над мушкарцима могу да их контролишу и да наруше мушки поредак света“.

Многи „веома утицајни“ ранохришћански писци, као што су Свети Јероним Стридонски, Свети Амброзије Милански и Свети Августин Хипонски, писали су писма и држали говоре осуђујући жене које су носиле шминку и фину одећу јер су тако биле сличне „проституткама“, док су као „угледне жене“ истицали и хвалили оне које то нису чиниле.

Ипак, ако, као што Библија сугерише, Бог види лепоту у нечијој „унутрашњости“, а не у „спољним украсима“, онда није важно шта хришћанка носи.

Жирнова указује да ти аутори покушавају да искористе принцип да „лепота треба да буде унутра“ да би рекли да побољшања женског изгледа не би требало да буду дозвољена, те да се жене визуелно доживљавају као „опасне“ за мушкарце.

Један од првих хришћанских аутора који је приговорио био је Тертулијан, Римљанин рођен око 160. године нове ере. Други патристици, то јест црквени оци, веровали су његовом учењу да су жене које су се шминкале неприродне, па чак и „ђаволске“.

„Тертулијан размишља о томе у смислу стварања. Дакле, Бог није направио оловку за очи, па не би требало да је користите. Он има овај урнебесни аргумент, а то је: да је Бог желео да имамо пурпурну вуну, дао би нам љубичасте овце“, објашњава Жирнова.

„Ништа лажно није пријатно“

У расправи о скромности из четвртог века, Свети Амброзије, теолог и епископ милански, слаже се са Тертулијаном. „Ништа лажно није пријатно“, пише он, додајући да лепота жене треба да буде „природна... ништа се не сме додавати ради сјаја“.

Жене које не поштују ове уредбе приказане су као жалосне. На пример, Света Паула Римска, прва монахиња у историји хришћанства, проучава идеје и принципе Светог Јеронима и почиње да „умива сузама лице које је једном унаказила шминком“.

Према учењу Светог Бида, енглеског монаха и научника, тумор на врату од којег на крају умире једна светица добила је као казну од Бога јер је носила скупу огрлицу када је била млада.

Друга идеја коју патристика пропагира је да су жене које побољшавају свој изглед како би привукле мушкарце лукаве и притворне и да им се не може веровати.

„Свети Амброзије се, на пример, обраћа удатим женама које мисле да би можда требало да се нашминкају за своје мужеве. Његов одговор је чврсто – Не, јер је ношење шминке варљиво и сврха побољшања вашег изгледа може бити само привлачење мушке пажње. Стога жена која то ради мора бити сексуално промискуитетна”, објашњава Александра Жирнова.

Према њеним речима, патристика је веровала да ако је жена спремна да „оскрнави своје лице“, спремна је и да „оскрнави своју чедност“.

Увијање косе је „притворно“

Ови аргументи се убрзо преносе чак и на жене које коврџају косу.

„У Енглеској, посебно, увијање косе пеглом постаје ужасна пракса коју жене спроводе да би завеле мушкарце“, указује Жирнова.

У свом говору, докторандкиња ће покушати да докаже да је начин на који данас размишљамо о лепоти, одећи и скромности још увек уско повезан са овим ранохришћанским идејама. Такође, Жирнова је уверена да постоје древни средњовековни корени „културе силовања“.

„Много ових хришћанских примедби о изгледу је у причама о светим женама које одбијају улепшавање. И то се доводи у везу са тим како доживљавамо жене које се тако не понашају“.

У једној причи из 10. века, прелепу девицу Свету Вулфреду затворио је у соби енглески краљ Едгара, који одбија да прихвати да она не жели да се уда за њега.

Вулфреда бежи кроз канализацију тако што одбацује свој накит и скупу хаљину, показујући колико мало води рачуна о свом изгледу када је њена чедност у питању.

„Такве приче описују посредно жене које носе накит и шминку. Иако се не каже експлицитно да мора да су жене које су силоване биле обучене китњасто, то је закључак који је врло лако извући“, закључила је Александра Жирнова.