Како је девојка без проблема преживела замрзавање

У једном тренутку, Џин се саплела и изгубила свест. Шест сати је лежала на хладноћи, што ју је, према информацијама из неколико извештаја, оставило „чврсто смрзнуту“.

„Ухватио сам је за крагну капута и одвукао је на трем. Мислио сам да је мртва. Смрзла се и била је чвршћа од даске, али видео сам неколико мехурића како јој излази из носа“, рекао је њен пријатељ Нелсон годинама касније у интервјуу за Радио Минесоте.

Да није било Нелсонове брзе реакције, Џин би могла постати један од хиљада смртних случајева који се сваке године приписују хипотермији. Уместо тога, њена прича је постала део медицинске науке и научне радозналости.

Како тело може да преживи иако је „чврсто“ замрзнуто?

Приче о људима који су преживели ниске температуре довољно су необичне да би биле вредне вести, али нису ни ретке. Спознаја да екстремна хипотермија није нужно крај живота постала је сама по себи основа терапије. У контролисаним условима, снижавање телесне температуре може знатно успорити метаболизам и смањити потребу тела за кисеоником.

У медицинским установама, или у ретким приликама другде, охлађено тело може да успори цео процес умирања довољно дуго да издржи са слабим пулсом, барем на неко време.

Оно по чему се прича младе Џин истиче је екстремна природа њеног стања хипотермије.

Њена телесна температура била је једва 27 степени Целзијуса, пуних 10 степени испод оне код здравог човека. Била је – очигледно – смрзнута. Лице јој је било пепељасте боје, очи чврсте, а кожа наводно превише тврда да би је пробила медицинска игла.

Према речима Џорџа Сатера, лекара који ју је лечио, њено „тело је било хладно, потпуно чврсто, баш као комад меса из дубоког замрзавања.

Ипак, за само неколико сати, загрејано термофорима, њено тело се вратило у релативно нормално здравствено стање. Проговорила је до поднева, и са мало утрнулих ножних прстију и са жуљевима, убрзо је отпуштена да живи уобичајеним животом.

За разлику од многих материјала, вода заузима већу запремину као чврста материја (лед) него као течност. Чак и неколико залуталих кристала леда на погрешном месту могу да пробуше ћелијске мембране својим комадићима налик игли, узрокујући тамне мрље на кожи и промрзлине.

Риба која прави антифриз

Разне животиње су развиле неке сјајне адаптације како би се избориле са опасностима оштрих кристала леда у условима смрзавања. Риба позната као антарктичка црна ледена риба производи гликопротеине као неку врсту природног антифриза, на пример.

Такозвана дрвена жаба претвара садржај својих ћелија у својеврсни сируп тако што преплави своје тело глукозом, чиме се одупире смрзавању и дехидратацији. Водоземац невероватних способности живи на територији од америчке савезне државе Алабаме на југу па све до ледених пространстава Аљаске и крајњег севера Канаде. Жаба Lithobates sylvaticus је отпорно створење чије особине не престају да запањују лаике, али ни биологе.

Када је Џин Хилијард у питању, далеко важније питање је шта тачно значи „замрзнути“. Иако ниска, њена основна телесна температура је наводно и даље далеко изнад нуле. Постоји огромна разлика између метафорички речено „охлађеног тела до кости“ и буквално очврснуте воде у људским венама.

Чињеница да је тело ове девојке било чврсто је уобичајен знак тешке хипотермије, пошто се укоченост мишића повећава до те мере, да чак може да личи на укоченост која се дешава мртвом телу.

То што је површина њеног тела била хладна и бела, и што су јој и очи изгледале стакласте и „чврсте“, такође би се могло објаснити тиме што у таквим ситуацијама тело затвара канале за крвне судове испод коже да би органи макар мало функционисали и то се дешава до те мере да тело изгледа пепељасто и остаје изузетно хладно на додир.

Медицинско особље у тим случајевима бележи јако сужене вене, посебно ако су прекривене танким слојевима дехидриране коже чврсто притиснуте укоченим мишићима, због чега се игла шприца ломи кад покушају да је пробију.

Међутим, нема сумње да је Џин имала среће. Што више сазнајемо о невероватним стварима које људско тело може да поднесе, то ћемо мање моћи да се ослањамо на срећу у спасавању живота а више на напредак у медицини и брзе реакције, пише Science Alert.