Читај ми!

Шест стратегија како се добро извинити – иако то многи нити воле нити умеју

Понекад, чини нам се да нема ништа горе од тога што морамо због нечега да се извинимо. Одређене менталне баријере нас спречавају да то учинимо, чак и када знамо да смо погрешили. Психолози нуде шест стратегија које ће нам помоћи да превазиђемо те препреке и научимо како да се искрено извинимо.

Шест стратегија како се добро извинити – иако то многи нити воле нити умеју Шест стратегија како се добро извинити – иако то многи нити воле нити умеју

Свима нам се догодило да због нечега морамо да се извинимо. Било на игралишту или на послу, намерно или не, некога смо повредили. Игнорисали или увредили. Знемарили туђа осећања, неслано се шалили на туђ рачун или заборавили важан датум. Понекад смо направили и много горе преступе.

На сваку особу која уме одмерено и љупко да се извини, изгледа да долази десет других које би радије провукли брусни папир између стиснутих зуба него што би признали грешку.

Чак и када промуцамо извињење, имамо навику да своју одговорност заштитимо лажним жаљењем. Пребацујемо кривицу („Жао ми је, али ти си започео“), условљавамо је („Извинићу се ако хоћеш“) или представљамо то као врхунску двосмисленост („Жао ми је ако сам нешто рекао што те увредило”).

Према Карини Шуман, ванредној професорки психологије на Универзитету у Питсбургу и директорки Лабораторије за решавање конфликата, истинско извињење је „једно од најмоћнијих оруђа“ које имамо у управљању конфликтима и међуљудским односима. Истраживања показују да извињење повећава осећања емпатије, опроштања и захвалности. Она могу да умање стрес и смање број откуцаја срца. Извињење такође развија добре односе и сарадњу. Није занемарљива надокнада за жртвовање мало поноса.

Зашто је онда тако тешко извинити се? Као и многе друге добре навике, и извињавање мора да се бори са нашим менталним препрекама.

Извини, али није ми жао

У раду из 2018. проф. Шуман је претражила истраживачку литературу како би утврдила који узроци спречавају људе да се извину. Открила је да је главни разлог уједно и најочигледнији: Људи се неће извињавати ако сматрају да им то није потребно. Ако починилац сматра да су његови поступци били оправдани или је ситуација измакла његовој контроли, онда неће бити довољно кајања које ће га натерати да се извини, чак и ако увређени види ситуацију другачије. Ова разлика у перспективи доводи до онога што социјални психолог Рој Баумајстер назива „јаз величине“. Уколико се тај јаз не може премостити, истинско извињење неће бити изречено.

Али чак и када људи знају да су погрешили и повредили некога, они и даље могу да ћуте суочени са својим грешкама. Шуманова је пронашла три менталне баријере које објашњавају ову тишину (иако примећује да их може бити више).

Прво, преступника можда није брига за везу са дотичном особом, посебно ако има мало емпатије или саосећања за њу. Ова препрека би могла да објасни грубо понашање које се тако често испољава према услужним радницима. Пошто су ови односи краткотрајни и једнострани, купци са позиције моћи често не маре довољно за другу особу да би се извинили за некоректно понашање које не би испољили у некој другој ситуацији. Али чак и у интимнијим односима, људи који су више фокусирани на себе могу да сматрају како извињење није вредно труда.

Друга препрека коју је професорка уочила је претња нашој слици о себи. Неки људи се плаше да ће извињење бити понижавајуће и доказ да нису добра, морална особа. Људи са крутим начином размишљања или крхком сликом о себи обично су склонији овој баријери. И овај страх није потпуно безразложан јер има људи који ће извињење искористи са уживањем боксера који види свог противника на земљи.

Али истраживање професорке Шуман показује да извињења обично имају супротан ефекат. Она смањују осећај кривице и срама, помажу у промовисању самоопраштања и исцељују односе.

Коначно, људи понекад једноставно потцењују ефикасност свог извињења. Они се брину да је увреда превелика или да им увређени неће опростити. Иако је и ово могуће, истраживања поново указују да у већини случајева важи управо супротно.

„Људи имају тенденцију да прецењују негативне последице извињења и потцењују користи од извињења. Али када се заиста извинимо, осећамо се много боље, друга особа се осећа боље, и то заиста може имати позитиван утицај“, наглашава проф. Карина Шуман.

Шест стратегија како се добро извинити

Препознајући ове менталне баријере, можда можемо себи да олакшамо како да их прегурамо и прихватимо се тешког посла решавања сукоба који штете нашим односима. Нажалост, универзално правило не постоји и извињење ће зависити од ситуације, друге особе, почињеног прекршаја, колико је тежак био, заједничке историје односа, културних норми, итд. Понекад може бити довољно једноставно: „Жао ми је“. Други пут ће бити потребно време и труд. У сваком случају, не постоји формула или шаблон.

Поред тога, одређене стратегије ће се показати кориснијим од других. У интервјуу за Big Think, Дан Шапиро, стручњак за преговоре и решавање сукоба на Универзитету Харвард, понудио је шест таквих стратегија.

Изразите искрено кајање

За Шапира и Шуманову ово је најважнији елемент сваког извињења. Морате изразити искрено, искрено жаљење због увреде и жељу да се однос поправи. „Право извињење није лажно. Та особа са којом сте у интеракцији, она ће знати да ли говорите истину, да ли је аутентична, или није“, напомиње Шапиро.

Ако сматрате да не дугујете извињење, а друга особа га очекује, значи да постоји „јаз величине“. Мораћете да поведете искрен разговор како бисте затворили тај јаз и одредили најбољи пут за превазилажење проблема.

Признајте последице свог понашања

Људи желе да се осећају схваћено, можда посебно када су повређени. Признајући те емоције као стварне и улогу коју сте играли у њиховом стварању, изражавате емпатију према њима и показујете колико вам је особа важна.

Прихватите одговорност

Сви смо чули да политичари дају лажна извињења којима избегавају преузимање одговорност. Ако кажете да вам је жао за оно кроз шта повређена особа пролази, али да сматрате да нисте одговорни за то, знајте да то нико не воли и да то у ствари и није извињење.

Обећајте да нећете поновити прекршај

Међутим то није исто што и рећи да никада нећете поново увредити. Очигледно, то је немогуће. Уместо тога, посветите се ублажавању понашања које друга особа сматра узнемирујућим. Ако се брзо љутите, обећајте да ћете радити на самоконтроли. Ако сте омаловажили туђе мишљење о важној ствари, разговарајте о томе како да покажете више поштовања следећи пут.

Понудите репарацију

Поправка било које везе зависиће од њене природе. У браку, репарације могу бити прање судова недељу дана да бисте надокнадили игнорисање кућних послова. У пријатељству то може значити куповину кафе да бисте могли да разговарате о увреди. У формалнијим или пословним ситуацијама, то може значити јавно извињење или чак одређене законске измене.

Престани да говориш

Шапиро је то најбоље рекао: „Кад се извиниш, умукни. Мислим, превише људи након што се извини каже: 'Тако ми је жао, душо, али... било је саобраћаја и ово и оно'. Погоди шта? Ваше извињење се сада претворило у одбрану, а не у облик помирења.

Али чак и ако добијете извињење, немојте мислити да је сукоб аутоматски завршен. Понекад је то само почетак помирења. Другој особи ће можда требати време да опрости, или до опроштаја уопште неће доћи. То је у реду, јер право извињење не долази са очекивањем опроштаја. То није исповест којом перете своју савест.

Право извињење је поклон другој особи који каже да вам је жао што сте је повредили, да вам је веза важна и да ћете у будућности бити бољи.

петак, 22. новембар 2024.
11° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње