Будоарска лутка као симбол еманципације жена

Претечом познате лутке из Трста могу се сматрати будоарске лутке, веома популарне у Америци након Првог светског рата. Док је лутка из Трста уносила дах луксуза у домове (представљала жал за раскоши које у том тренутку није било), будоарска лутка преносила је својим власницама јасну поруку о актуелним друштвеним променама и еманципацији жена у том историјском тренутку.

Кључни догађај за промену позиције жене у друштву био је Први светски рат. То је било време ослобађања жена од постојећих конвенција – време које је представило идеју слободне, образоване девојке која се борила за иста права која су имали и припадници супротног пола.

У том периоду променила се и мода – девојке су одбациле корсете и дугачке хаљине, а постале су модерне „чарлстон“ хаљине дужине до колена, шивене од лаганих материјала. Кројеви су били једноставнији, хаљине су украшаване шљокицама, перлицама и ресама. У то време девојке су почеле да скраћују косу - за разлику од дугачке косе која је била симбол женствености, у моду су ушле боб фризуре.

Носили су се мали „шлем“ шеширићи, дугачке ниске перли, углавном бисера, светле чарапе које су дочаравале изглед босих ногу. Жене су почеле да облаче и панталоне јер су у фабрикама и болницама заузеле места мушкараца који су били на фронту, а такве послове нису могле обављати у дугим сукњама и са дугом косом.

Било је то време џез музике и чарлстон плеса, када су девојке могле саме да излазе у клубове, запале цигарету, или наруче пиће са пријатељицама. Стога је прва деценија након Великог рата веома значајна за еманципацију жена.

„Након Првог светског рата, двадесетих и тридесетих година 20. века, у Америци су биле веома популарне такозване ‘будоарске лутке’. Ту видимо сличности са луткама из Трста, по томе што су, такође, биле прављене за украс на креветима у спаваћим собама, софама или фотељама у женским будоарима. Ове лутке представљале су одрасле девојке или жене, као и лутке из Трста, међутим, оне су представљале актуелне друштвене промене у том историјском периоду“, наводи Даниела Пејовић, кустоскиња Музеја науке и технике.

Будоарске лутке које се називају и луткама за кревет, или ‘флапер’ луткама, дочаравале су све друштвене промене својим изгледом, додаје Пејовићева. Биле су шивене од текстила, имале су дугачке удове и витку фигуру, јер у то време је и идеаллепоте женског тела промењен. За разлику од дотадашњег облог идеала лепоте, ушла је у моду витка дечачка фигура. Имале су дуге удове израђене од текстила да би се лакше наместиле у седећи положај на креветима и софама. Имале су чарлстон хаљине, а често су биле нашминкане и имале чак цигарету у устима.

Будоарска лутка била је само један од облика којима се популаризовала идеја еманципације жена. Иако се борба за афирмацију женског принципа у међуратном периоду водила углавном у општој штампи, значајну улогу у промовисању нових вредности и успешних жена, имали су образовање и женски часописи, као изузетно моћан медиј.

То, наравно, није заобишло ни Србију која се, такође, много променила Првим светским ратом и уласком у Краљевину Југославију, али значајан је податак да је еманципација жена у Србији почела раније него у Америци.

„Еманципација човека, не само жене, у Србији је на прави начин заправо почела одмах после ослобођења од Турака, у 19. веку, стицањем државне независности. Ситуација коју је затекао кнез Михаило није била нимало једоноставна за таквог светског, образованог, суптилног човека, који је желео своју земљу да подигне на одговарајући ниво. Он је чинио све што је могао, али не треба заборавити да је прва званична Школа за девојчице основана тек 1845. године у Параћину, а тек касније у Београду. Међутим, то је ишло доста брзо. Прва Виша женска школа основана је 1862/63. и тада је постављен темељ еманципације жене кроз образовање“, наглашава Мирјана Митровић, новинарка и књижевница.

У периоду двадестих и тридесетих година 20. века све чешћи су примери самосвесних, образованих жена које бирају да се баве уметношћу и остану самосталне.

„Сликарка Милена Павловић Барили, данас икона модерног у српској уметности, управо у тим деценијама се определила да се потпуно посвети свом уметничком раду. Уместо очекиване женске биографије – брак, пародица, деца, Милена је изабрала номадски живот у европским уметничким центрима. Али Милена није припадала првој генерацији српских девојака које су саме бирале свој животни пут“, напомиње књижевница.

„Миленина мајка, Даница Павловић, рођена је у трговачкој пожаревачкој породици, довољно еманципованој да своју ћерку пошаље на студије музике у Минхен. Тамо је Даница упознала италијанског композитора и боема Бруна Барилија и у њега се заљубила. Пожаревачки Павловићи су прихватили избор своје ћерке и дали јој благослов за барак из љубави. А кад се Даница и сама уверила да се од љубави и уметности тешко живи, а још теже издржава породица и са дететом вратила кући, родитељи су је оберучке прихватили, што је само један од доказа да смо већ на почетку 20. века имали амбијент у коме је била могућа нова, кључна фаза женске еманципације“, истиче Мирјана Митровић, иначе врсни познавалац живота и стваралаштва наше значајне уметнице.

Процес еманципације жена у Србији у међуратном периоду, између осталог, могао се пратити и кроз садржаје изванредних женских часописа. Први светски рат донео је велике промене – националне теме нестају из женских часописа, а доминантан постаје умерен грађански модернизам. Ти часописи имали су политичку позадину – требало је да жене припреме на борбу за своја права, за право гласа, као и да их политички и друштвено освесте како би заузеле нову улогу која им је намењена у послератном свету.

„Мене је врло изненадило када сам схватила да постоје две доста различите линије тих часописа, али не како бисмо на први поглед мислили на модерне и традиционалне, већ по основној функцији женског живота која се разматра у њима. Тако су се на истој страни, по мом виђењу, нашли часописи ‘Домаћица’, али и модни часописи, будући да се они обраћају жени која је у основи домаћица, није на тржишту рада, она је, додуше, еманципована, лепо обучена, жена која прати догађаје, често врло образована, али њена основна функција је да брине, о дому, кући, породици, кућној послузи”, додаје Митровићева.

„На другој страни, у том периоду све гласнији су часописи као што је, на пример ‘Женски покрет’, који разматрају позицију жене у друштву и у политици. Тако у том часопису можемо прочитати текстове са насловима Жена и политика или Српска жена пред законом. Једини часопис који је отворено тражио право гласа за жене био је ‘Једнакост’ и вероватно је због тога излазио само годину дана. Можемо да видимо да се у међуратном периоду врло храбро износи пред јавност тема образоване жене на тржишту рада“, наводи Мирјана Митровић.

Чак и еманципација сеоске жене била је једна од активности Задружног савеза. У том тренутку оне су биле подстицане да саде дуд и гаје свилену бубу. Новац који су за то добијале био је значајан у буџетима домаћинстава, чиме је позиција сеоске жене, пре свега у кући, а потом и у заједници расла.

Тридесетих година, како се приближавала велика светска економска криза, мења се и визура жене. Часописи све мање стављају акценат на женску политичку еманципацију, а више на њену едукацију, у складу са новим теоријама и научним достигнућима, како би их примениле у свакодневном животу. По виђењу женских часописа жена је требало да буде окренута савременом животу, упућена у свет уметности, филозофије и културе.

„Колико ја сада могу да видим оне су се залагале и крваво бориле за оно што сам ја имала срећу да користим током свог одрастања, дакле управо за једнакост. Она наравно никада није стопостотна, али то је једнакост шанси, једнакост прилика, једнакост у глави. Никада ми није пало напамет да би мушкарац и жена на истом послу могли имати различите плате, а против тога се данас боре феминисткиње у многим земљама Западне Европе“, напомиње Митровићева.

„Сада знам да све то дугујем женама из левичарског покрета које су успеле да се за то изборе, као и за чувено право гласа 1945. године. Дакле, све долази са тим новим друштвом и новим системом који пропагира и труди се да постигне једнакост на свим нивоима. Имам утисак да нам се са неким променама система, који је наравно имао много мана, десило да самосвест жене вратимо корак уназад“, закључује Мирјана Митровић, књижевница и новинарка.