Однос деце према животињама у невољи, објашњава зашто смо их припитомљавали

Начин на који су се малишани понашали у интеракцији са псима, може да појасни како су људи дошли на идеју да припитоме животиње, кажу научници. Порив човека да пружи руку у невољи - па и животињама, постоји још од малих ногу, навели су истраживачи који су анализирали понашање деце у интеракцији са псима.

Деца старости од две године су се потрудила да помогну псима да дођу до играчака и укусних посластица које су им биле ван домашаја, упркос томе што никада раније нису срела животиње, открили су научници.

Студија сугерише да су малишани могли не само да разумеју жеље паса, већ су били вољни и способни да им помогну, иако су шансе да им пси „узврате услугу" биле потпуно мале.

„Заиста је посебно искуство видети колико рано почиње такво понашања. Од почетка нашег развоја имамо тенденцију да се понашамо просоцијално према другим људима, да покушамо да разумемо шта се дешава у њиховим главама... Најновија студија показује да чак и мала деца имају мотивацију и способност да прошире ову врсту понашања која се односи на помоћ- и на друге врсте", рекла је др Рачна Реди, еволуциони антрополог и први аутор студије, који ради на Универзитету Харвард и Универзитету Дјук.

Пријатељско понашање према другим врстама, чак и код деце која још увек уче да ходају и говоре, можда је помогло људима да напредују широм света, кажу истраживачи.

Очигледно алтруистички поступци, као што је остављање хране за животиње, могли су да подрже праксе које су довеле до припитомљавања врста почев од паса и мачак, па а до крава, свиња, оваца и коња.

Пси имају дугу и јединствену еволуциону историју са људима, а недавне анализе сугеришу да су се животиње генетски разликовале од вукова још пре 23.000 година.

„Припитомљавање животиња је заиста било корисно за људски опстанак. То нам је заиста омогућило да напредујемо и остваримо огромну еволуциону корист. Зашто смо дошли на идеју да припитомимо животиње је велика мистерија, а ово је један од доказа који би нам могао помоћи да разумемо ту мистерију", додала је др Реди.

Истраживачи су анализирали понашање 97 малишана старости између 20 и 47 месеци и посматрали их у интеракцији са три пса која су тренирана за интеракцију са децом - Фионом, Хенријем и Симором. Експеримент се одвијао у лабораторији Универзитета у Мичигену.

Истраживачи су остављали играчке или грицкалице ван домашаја пса, на дететову страну ограде која их је раздвајала.

У научном раду који је објављен у часопису Human-Animal Interactions, истраживачи описују како су малишани давали недостижне играчке и посластице када су пси показали интересовање за њих, на пример, цвилећи или повлсчећи шапе према жељеном предмету.

Деца су помагала у половини случајева када су пси желели предмете, али само у четвртини случајева када животиње нису показивале интересовање.

А шта је са мачкама 

Забележено је и да су животињама више помагала деца која су имала кућног љубимца.

„Већ дуго је познато да ће малишани дати све од себе да помогну људима који су у проблему, чак и странцима. Али, било је нејасно да ли су људи развили такав алтруизам само према другим људима, који би могли да помогну, а не према другим врстама. Студија показује да се то односи и на животиње, као на пример на псе које први пут виде и које можда никада више неће видети", рекао је професор Хенри Велман, аутор студије са Универзитета у Мичигену.

„Врло мала деца дају све од себе да помогну псима, посебно малим псима који се боре да приступе посластицама и играчкама који су им ван домашаја. Деца могу на неки начин читати циљеве и жеље паса и користити то знање како би им помогли", објаснио је др Велман..

Како би се малишани понашали према другим домаћим животињама, као што су мачке, зечеви, кокошке и краве, питање је за даља истраживања, кажу аутори.

„Пси дају људима сигнале све време, остварују много контакта очима. Са мачкама, мислим да би било заиста изазовно знати шта желе", сматра др Реди.