Радикални активисти: Очајничке грешке

Двојица активиста за заштиту климе су у се у понедељак залепили на надвожњак над берлинским аутопутем, изазивајући огроман застој. Кроз ту гужву није могло да се одмах пробије специјално ватрогасно возило, које је хитало ка месту несреће где је једну бициклисткињу ударио камион-мешалица.

Жена је касније умрла у болници.

Према писању Зидојче цајтунга који се позива на интерне забелешке, санитетлије на лицу места нису ни хтеле помоћ тог специјалног возила које је требало да подигне камион. Кажу, саобраћајна гужва није утицала на смрт жене.

Иако коначан одговор може да да само правосуђе које је покренуло поступак, повела се оштра политичка дебата. Готово цела политичка сцена осудила је све радикалније протесте климатских активиста. Јесу ли сада чак скривили и једну смрт? Да ли су претерали са протестом?

Није трагична само смрт једне жене, већ и то како несрећним следом околности и грађанска непослушност климатских активиста прети да буде збрисана.

Јер, велико је достигнуће то што је у данашњој Немачкој грађанска непослушност могућа - после искустава националсоцијализма и ДДР-а. Не би ваљало да због беса према климатским активистима нестане ова могућност да се протестом држава минира онда када ништа друго не помаже.

Ствари лоше стоје по климу. Последице климатских промена се не могу више превидети. Ни Немачка, како кажу стручњаци, неће достићи циљеве које сама себи задала до 2030. године. Ако се ради све по старом, неће бити добро.

Управо то покреће активисте „Последње генерације", како се назива ова група. Они разумљиво желе да радикално окрену кормило и довољно су храбри на очајничке потезе.

Не презају ни од контроверзних метода, рецимо напада на уметнине. У Лондону су парадајз-чорбом полили Ван Гогове „Сунцокрете". У Потсдаму су једну слику Клода Монеа напали кашом од кромпира. У Дрездену су се залепили за „Сикстинску Мадону". Након сличне акције у Хагу, троје активиста је осуђено на по два месеца затвора.

Овакав протест нема ништа заједничко са иконоборством претходних векова. Јер нападнута уметничка дела нису симбол политичке моћи која се напада. Иако активисти покушавају да буду креативни. У Потсдаму су се запитали: „Како то да се многи више плаше штете по уметнине као слике стварности, него од уништења самог нашег света?"

То су ипак очајнички потези који желе пре свега - пажњу. Активисти калкулишу скандал, као што је модна марка Бенетон одавно приказивала шокантне слике оболелих од сиде. Циљ Бенетона био је профит, али са климатским активистима ту кампању повезује кршење табуа.

Али, ако задобијете пажњу света, ако свет прича о вама, то не значи да ће свет постати боље место онако како сте замислили.

Многи активисти, посебно млади, имају осећај да их нико не чује. За њих је реална опасност да свет пропадне због климатских промена и да њихова генерација мора да куса оно што су претходне запржиле. За тај очај смо сви ми криви. Климатске промене су ствар свих.

Но каша од кромпира бачена на слику неће спасити климу. Једно нема ништа са другим и боље је да се са тиме престане.