Нови живот златовеза, ткања и плетења даје будућност традицији

Стари занати дају нови живот успоменама, смисао празним сатима, и инспирацију будућим генерацијама. И без обзира на то да ли је реч о везу или златовезу, ткању, плетењу или лепљењу све их спаја песма и љубав.

Олга Нешовић, председница удружења „Етно форма“ каже да људи обично желе да раде нешто што ће да им донесе приход: „Овде има више љубави него прихода и мислим да после 40. године, сваки млад човек добије жељу да се мало врати коренима“.

Асурџика, како за себе каже Добрила Петровић, стојички преплиће знатске успомене и машту. У хладу завесе од парике венчаре чува умеће израде асура од женског шевара.

„Радим асуре, цегере, торбице, разноразне икебане, украсе, све што машта дозволи, што дâ машта ја могу да урадим. Некад нису имале наше жене торбе од коже или најлон кесе или тако нешто, цегер се користио за у продавницу, моје баке и остале баке су користиле. Хлеб су држале у томе, онда се на њиву носио хлеб, ручак. Цегер је био основна торба“, објашњава Добрила Петровић, асурџика из села Мајур, и додаје да овом старом занату даје душу да оживи, да не би отишао у заборав.

Чланице „Етно форме“ традиционално сваке године организују Петровдански етно сајам, недавно су у сарадњи са Министарством пољопривреде реализовале пројекат бесплатних радионица ткања у три села: Шуљковац, Главинци и Ракитово.

Сребра Станисављевић чува тканице, у којима се удала, старе 50 и 100 година. „Кецеља, марама, кошуља, ресе – комплет опрема. Овако мора једна млада да се обуче за веридбу, за свадбу“, објашњава ова ткаља из Ракитова.

Тринаестогодишњи Стефан Дугалић из КУД „Здравац“ зна више од 56 песама. „Седам зборника знам, а ускоро ће да изађе и мој зборник песама“, каже Стефан.

Дакле, старо не постоји већ само заборављено. Дајући ново рухо временитим мелодијама и умећима Стефан и чланице „Етно форме“ сведоче о будућности традиције.