Посмртни обреди нам помажу да лакше поднесемо губитак, кажу научници

Обреди који се практикују после смрти играју важну улогу за ожалошћене јер је то један од начина на екстернализују своје емоције и тугу и да освесте тај осећај губитка, што све помаже у превазилажењу бола због смрти блиске особе, напомиње др Луси Селман, професор Универзитета у Бристолу.

Ауторка књиге Ожалошћени мозак, др Мери-Франс О‘Конор, професор психологије на Универзитету у Аризони, слаже се да је поштовање традиционалних обичаја важно.

„Обреди који се спроводе у оквиру припреме и после сахране покојника пружају осећај постојаности и утехе у тренуцима када се осећамо узнемирено и док нас притиска снажан осећај неизвесности како ће нам изгледати живот без покојника“, објашњава О‘Конорова.

„Практиковање обреда који постоје стотинама година, подсећају нас да су и они који су живели пре нас искусили тугу и неизвесност и да су наставили своје животе“.

Професорка Селман додаје да и то што ожалошћени носе црнину или црни флор помаже да се идентификују они који тугују што скреће пажњу околини да поштује њихова осећања и да пружи утеху или подршку.

Према резултатима истраживања које је спровео ЈуГов (YouGov) објављеним у јануару ове године, 30 одсто одраслих у Уједињеном Краљевству који су били ожалошћени открило је да други уопште не помињу њихов губитак. „Да су носили црнину или флор, сигурно би другима било много теже да игноришу њихов бол“, напомиње проф. Селман.

Докторка О'Конор такође пише да су спољашњи традиционални знаци жалости од користи, али напомиње да се начин на који се изражава туга значајно мењају током времена и у различитим културама.

„Најважније је колико је изражавање туге значајно за вас, вашу породицу или вашу заједницу“, каже О‘Конорова. „Црнина или црна трака се сматрају прикладнима, али изрази саучешћа на друштвеним мрежама је потпуно нова пракса, али не мање значајна“.

Такође, упражњавање традиционалних обреда подстиче везе и емпатију међу члановима породице, заједницом и целим друштвом пред лицем смрти, напомиње др Чао Фанг, истраживач на Универзитету Бат.

Али како друштво постаје све разноликије, важно је истражити нове обичаје и ритуале, додаје Чанг.

„Без обзира да ли се ослањамо на прошле традиције или стварамо нове и персонализоване ритуале, срж наших настојања да ожалимо и тугујемо је да волимо, да се сећамо и, на крају, да пронађемо сопствени начин да живимо са губитком“.

Енди Ленгфорд, директор клинике добротворне организације Cruse Bereavement Support, напомиње да „Традиционални период жалости за свакога ко је доживео губитак, тешко да ће важити у свим случајевима, али доприноси да друштво буде љубазније према онима који тугују“.

„Очекивање да жалост за блиском особом има одређени временски оквир и да би требало да пребродимо тугу за неколико недеља је застарело. Овај период који је одвојен за Њено Величанство показује потребу да се за жалост одвоји одређено време. Али 10 дана је само почетак процеса туговања“, истиче Ленгфорд.

Сматра и да је ожалошћенима треба пружити много више емоционалне подршке, укључујући и финансијску, као и да запослени треба да добију веће одсуство у случају смрти члана породице.