Нису сви трачеви добри, али они нам помажу у послу и друштвеном животу

Када се говори о трачарењу и оговарању уврежен је стереотип да је то карактеристика жена. Међутим, истраживања показују да популарни мит да мушкарци не оговарају није тачан и да оба пола у подједнакој мери умеју да трачаре.

Еволуциони психолог Робин Данбар чак тврди да је језик еволуирао да би омогућио људима да оговарају. Од свог најранијег облика до данас, трачеви су били начин да се пренесу друштвено корисне информације о томе коме можете (а коме не можете) да верујете, ко је поуздан извор, а ко „лупа“ глупости.

Ова врста разговора поспешује друштвену кохезију и ублажаваа сукобе. Током средњег века, реч трач (у енглеском језику gossip) коришћена је за жене које су помагале током порођаја. Потом је временом означавала доброг познаника, пријатеља, а касније и „свакога ко се бави познатим или празним причама“. Данас се термин користи и тумачи на више начина, као глагол трачарити/оговарати, именица трачарење/оговарање или чак да означи конкретну особу која се бави оговарањем – трачара.

Није било негативног значења придатог трачевима све до времена европског лова на вештице од 16. до 18. века. Трачеви су били катализатор оптужби за врачање и црну магију. Средњовековни инструмент за мучење назван „узда прекора“ направљен је тако да казни и спречи жене да говоре. Тако је почела негативна репутација и стереотип трачева као „женског говора“.

Парадоксално, у исто време, трачеви као мушки облик разговори ширили су се кроз 17. и 18. век у енглеским клубовима. Као ексклузивна места сусрета образованих и богатих, ту су учени мушкарци и њихови студенти долазили да покажу своју духовитост и интелектуалну бриткост. Овде се родио мит да жене оговарају, а мушкарци озбиљно разговарају.

Трачарење на послу

Истраживање професорке Вадингтон о трачевима на радном месту разбија предрасуду да су трачеви тривијални или опасни женски говор. У разговорима са мушкарцима о њиховом искуству у вези са оговарањем на послу, већина је, додаје професорка, почињала реченицу: „Ја нисам од оних који оговарају, али“, а затим настављали надугачко да говоре о томе како оговарање, у ствари, веома стратешки користе.

Али су зато настали бројни еуфемизми за овакву врсту преношења информација, попут „необавезан разговор“, „разговор после састанка“ или „кулоарске приче“. Чини се да је мушкарцима угодније да користе ове термине. Али када се, на пример, врате са годишњег одмора неће питати „има ли трачева?“, већ „шта се дешавало?“. Намера иза питања је иста, али ово друго ублажава утисак да је то, у ствари, оговарање.

Оговарање на послу се посебно сматра неприхватљивим, али према мишљењу др Катрин Ватингтон, популарни стереотипи о оговарању пренаглашавају негативне аспекта, али оно се може повезати и са емпатијом, симпатијом и уочавањем проблема других. Оговарање је начин изражавања емоција, како позитивних тако и негативних, начин „испуштања паре“ и емоционална реакција на уочену друштвену неправду.

Постоје и тренуци када је оговарање израз забринутости због неетичког или непрофесионалног понашања – на пример када постоје „опште познате“ приче о сексуалном злостављању, али нико јавно не говори о њима. Када се тема оговарања односи на неке негативне аспекте у колективу, то може бити рани сигнал упозорења на који треба обратити пажњу, а не игнорисати или занемарити.

Наравно, нису сви трачеви добри. Постоје тренуци када трачеви могу наштетити угледу људи и организација. Негативно оговарање је облик малтретирања, који је штетан за добробит људи. Одлука да се оговара – или не – увек је етичко питање.

Ново разумевање

Глобално гледано, покрет МиТу (#MeToo) је променио перцепцију о трачевима, као и успон „културе говора“ и стварање психолошки безбедног окружења у којем се може рећи истина без страха од оптужби.

Узбуњивање је од виталног значаја за разоткривање недоличног понашања или скривених претњи и начин одржавања отвореног друштва. Фокус се сада померио са оговарања као самом проблему, на трачеве као начина да се представи „проблем иза проблема“ – разоткривање структуралних проблема који су гурнути под тепих.

Пандемија је такође осветлила предности оговарања. Скоро преко ноћи, карантин је укинуо могућности за необавезне разговоре који представљају вид трачарења – разговоре у реду за кафу, и пре или после састанака. Како се многи људи враћају у канцеларију, можда ће схватити колико су ови мали тренуци оговарања важни за друштвене везе и сарадњу, закључује професорка Вадингтон.