Кад вештачка интелигенција уради домаћи – где престаје помоћ, а почиње варање

Истраживања у Данској, али и искуства из учионица, показују да вештачка интелигенција све више постаје део образовања. У тој земљи најављују се строжа правила за ученике од 16 до 19 година, према којима би писани радови могли да буду праћени усменом одбраном, како би се проверило да ли ученик заиста разуме и познаје оно што је предао.

Психолог Бранка Тишма сматра да је домаћи образовни систем још далеко од ситуације у којој је вештачка интелигенција у толикој мери ушла у школе да би усмена одбрана радова морала да постане правило. Ипак, истиче да се различити алати вештачке интелигенције већ користе и међу наставницима и међу ученицима.

„Вештачка интелигенција и алати које нам пружа су дидактичко средство, помоћ и посредник у стицању знања, и помоћ у раду наставнику, и помоћ у учењу, систематизацији и усвајању код ученика“, објашњава Тишма.

На стицање знања, напомиње, не утиче само технологија, већ и мотивација ученика, начин на који је организован час, захтеви родитеља, критеријуми школе и очекивања друштва и вршњака.

Граница између алата и варања

Стручњак за вештачку интелигенцију Марија Тодоровић Михајловић указује да је један од проблема то што се вештачка интелигенција и варање све чешће посматрају као готово нераздвојни појмови.

Све док ученик разуме да вештачку интелигенцију треба да користи као алат, њена употреба је, каже, добродошла. Она може да унапреди учење, учини га занимљивијим и убрза поједине процесе.

„Исто као што је у реду да се ученик консултује са родитељем, да га родитељи преслишавају, да му помогну око неког рада, али није у реду да узму и напишу цео рад уместо њега. Исто је тако са вештачком интелигенцијом“, наводи Тодоровић Михајловић.

Уместо да ученици покушавају да сакрију да су користили вештачку интелигенцију, а наставници да проналазе начине да то открију, сматра да би било корисније да заједно уче како се нови алати могу употребити.

Такав приступ би, оцењује, могао да помери тежиште образовања са просте репродукције чињеница на начин долажења до информација, њихово разумевање и логичко размишљање.

Од памћења чињеница до постављања питања

Тишма сматра да ученици могу да науче да вештачкој интелигенцији постављају сложенија питања, али само ако их школа томе учи.

Као пример наводи час историје на којем ученици не би само тражили податке о Косовском боју, на пример, већ би могли да истражују однос историјских чињеница и ликова из народне поезије и да повезују знања из историје, српског језика и музичке културе.

„Ако их усмеравамо строго и учимо их само једном начину мишљења, то је запамћивање чињеница без коришћења чињеница, ви онда имате велике проблеме“, упозорава Тишма.

За такав приступ, додаје, потребна је и сарадња наставника различитих предмета. Заједнички часови, представе или школске трибине могу да мотивишу и ученике и наставнике и да учењу дају смисао и практичну сврху.

Истовремено, указује да креативност наставника често ограничавају прописи, али и њихов положај у друштву и однос родитеља и локалне заједнице према школи.

„Јако је важно градити ту социјалну средину у којој свако има могућности да искаже своје капацитете и да истражује своје капацитете, и наставник и ученик“, наглашава Тишма.

Може ли да се открије да је рад написала вештачка интелигенција

Постоје софтвери који покушавају да утврде да ли је неки текст генерисала вештачка интелигенција и они се већ користе у високом образовању, објашњава Тодоровић Михајловић.

Ако је корисник алату само задао да напише читав рад, лакше је препознати да је текст генерисан. Ситуација је, међутим, знатно сложенија када ученик током рада поставља питања, даје идеје, уноси сопствене закључке и контекст, а вештачку интелигенцију користи да текст уобличи или прилагоди одређеном формату.

Уколико потом ученик текст додатно прилагоди сопственом речнику, веома је тешко и наставнику и софтверу да утврде у којој мери је коришћена вештачка интелигенција.

Међутим, Тодоровић Михајловић управо у томе види важну разлику – ученик који је активно учествовао у процесу, проверавао информације, доносио закључке и користио технологију као помоћ, заправо је учио уз нови алат.

„Много је важније што је он стекао ту самосталност у долажењу до података, ту свест о томе да све мора да провери“, истиче Тодоровић Михајловићева.

Усмена одбрана као провера разумевања

Тишма указује да наставник који добро познаје ученике често може да препозна када предати рад значајно одступа од њихових уобичајених способности.

Речник, структура реченице, мотивација, квалитет претходног рада и начин на који ученик комуницира само су неки од показатеља на основу којих наставник може да процени да ли је рад заиста учеников.

Тодоровић Михајловић сматра да би ученик који је вештачку интелигенцију користио уз разумевање и активно учествовао у писању највероватније могао и да одбрани такав рад. Због тога усмена одбрана, каже, има вредност.

Она истовремено може да помогне ученицима да развијају способност усменог излагања, која се, како оцењује, данас недовољно подстиче, између осталог и због великих одељења и недостатка времена.

Тишма наглашава да је важно да током образовања буду заступљени и писано и усмено изражавање.

„Кад пишете, ви просто сконцентришете мисао, смањите некако обим, утичете на фокус и концентрацију. Кад причате, ви причате много више“, објашњава Тишма.

Вештачку интелигенцију већ користе и наставници

Нови алати нису намењени само ученицима. Тишма наводи да наставници већ користе вештачку интелигенцију приликом прављења тестова и припреме часова, а многи самостално пролазе различите обуке и размењују искуства са колегама.

Кључно је, наглашава, да корисник остане одговоран и критичан и да не дозволи да вештачка интелигенција преузме процес размишљања.

„Битно је бити одговоран и доследан и не препустити се да те вештачка интелигенција води. И да имате тај критичан став и однос према томе“, истиче Тишма.

Марија Тодоровић Михајловић подсећа да је технологија нова и за саме наставнике, али примећује да се млађе генерације просветних радника све лакше прилагођавају.

Уместо питања како спречити ученике да користе вештачку интелигенцију, разговор о њеном месту у школи тако све више постаје питање како их научити да је користе тако да им помогне да више размишљају, а не да размишља уместо њих.