Преминуо Иван Ивањи, логораш, Титов преводилац и књижевник

Написао је 26 романа, неке оригинално на српском, неке на немачком, три збирке приповедака, три књиге поезије, писао је драме, књиге за децу, мемоаре, есеје... Између осталих, преводио је на немачки Киш и Албахари, са немачког Брехта, Борхерта, Граса, Бела, Енценсбергера, Јасперса. Преводио је мађарску поезију на српски језик.

Радио је као наставник пројектне геометрије, као новинар, био је уметнички директор Савременог позоришта у Београду, заменик управника Народног позоришта и Титов преводилац за немачки језик.

Гостовао је, како је сам рекао, у дипломатији као аташе за културу и штампу у југословенској амбасади у Бону од 1974. до 1978. године. До распада СФРЈ био је генерални секретар Удружења књижевника Југославије.

Рођен је у Зрењанину у јеврејској лекарској породици. Његови родитељи су убијени убрзо након немачке окупације 1941. године. Преживео је нацистичке концентрационе логоре Аушвиц и Бухенвалд. Касније је писао о „свом лепом животу у паклу“.

Његов живот је завршио тамо где је пре 80 година депортован из Новог Сада као Јеврејин да умре - у Вајмару, само десет километара од свог некадашњег логора, у омиљеном Хитлеровом хотелу, на Дан победе над фашизмом.

Рекао је да је сваки дан након кампа био поклон, да се осећао као победник само тиме што је остао жив.

Неуморан до последњег часа имао је књижевно вече у вајмарском позоришту посвећено Баухаусу под националсоцијализмом и читао из свог романа „Кована писма”. Пресекао је врпцу на отварању Музеја принудног рада у нацистичкој Немачкој.

Као један од последњих живих сведока „времена зла“ сматрао је својом дужношћу да непрестано упозорава на опасности заборава, на повратак национализма, расизма и модерних диктатора, на погибију деце избеглица која беже од ратова и сиромаштва. у свету који је поново на прекретницама.

Он је поручио да се никако не смемо помирити са условима у којима живимо.

Време и место комеморације биће накнадно саопштени.