Пирс Броснан дебитовао самосталном изложбом слика у Лос Анђелесу

Броснан је јавно открио своју најрањивију улогу до сада, отворивши своју прву самосталну уметничку изложбу – која је трајала до 21. маја у Лос Анђелесу.

Под називом Толико снова, била је изложена колекција слика и цртежа које је глумац створио од осамдесетих до данас.

„Уметничко дело је биографско. Покушао сам да напишем мемоаре, и то је тако досадно. Само треба копати по глави и срцу и сећати се живота. И тако ове слике дефинитивно имају историју ко сам био, где сам био, када сам био“, рекао је глумац у интервјуу за Асошиејтед прес, прености Стар.

Сликарство није нови пандемијски хоби или подухват којим је глумац одлучио да се искључиво бави. Иако најпознатији по улози Џејмса Бонда, мада глуми и у другим класицима, Броснан је почео да се бави визуелном уметношћу још као дечак у родној Ирској.

Касније ће се преселити у Сједињене Државе, где ће добити главну улогу у Ен-Би-Сијевом филму Remington Steele, што је од Броснана учинило светско име и једног од најпожељнијих глумаца у Холивуду.

„Преселио сам се овде и био сам под јаким утицајем уметника из Лос Анђелеса раних осамдесетих. Имао сам одређену потребу и жељу и вољу да сликам. Имао сам новца да себи приуштим сликарски материјал, платно, четке“, напомиње Броснан. „Купио сам све ове дивне, дивне уметничке потрепштине, и на крају су завршиле у ормару.“

Тек 1987. године, када је Броснановој покојној жени, аустралијској глумици Касандри Харис, дијагностикован рак јајника, Броснан је обрисао прашину са свог сликарског прибора и почео да користи овај облик уметности као емоционално ослобађање и утеху за себе и Касандру.

„Једне ноћи сам устао и једноставно почео да сликам. Почео сам да сликам прстима“, каже Броснан, присећајући се како је сликао док се супруга опорављала од хемотерапије. Умрла је 1991. године, али је глумац задржао то прво дело, под називом Једна мрачна ноћ, и представљено је на дебитанстској изложби.

Примарне боје су разбацане преко замрљаног црно обојеног платна и готово се може видети фрустрација и ослобађање које је Броснан морао да осети.

„Отишао сам до платна да истражим тај мрачни бес, ту врсту сламајућег бола који сам осећао. Али боја је изашла. И тако баланс боја у односу на какав год да је тај унутрашњи живот био.“

Јарке боје доминирају на Броснановим сликама, глумац каже да не жели да категорише своју колекцију.

„Неко други то може да категорише. Није на мени да то дефинишем. То је публика. Они су ти који желе да критикују или хвале мој рад.“

Броснан захваљује својој супрузи, новинарки и документаристкињи Кили Шеј Броснан, што му је дала храбрости и подстакла га да јавно прикаже своја дела.

Многе Броснанове слике су настале по цртежима које је урадио током телефонских разговора. На изложби су приказани и цртежи, од којих су на већини лица која су му пала на памет или лица са фотографија на које је случајно наишао.

„Гледам у њих и помислим ко је та особа. Ко је овај човек? Шта је значење ових слика?“, објашњава глумац.

Броснанова прва самостална изложба, захваљујући Килином наговору и савршено темпирана око глумчевог 70. рођендана 16. маја, била је прослава његовог рада и снова које је испунио током живота.

„То је мој рођендански поклон себи да имам храбрости да кажем: 'дођите и видите моје уметничко дело'“, признаје глумац. „И даље имам толико снова. Испунио сам жељу и дошао у Америку. Грађење каријере само за себе је било велики сан, али и лутрија, но исплатило ми се. Толико снова је љубавна прича. То је љубавна прича о женама које су утицале на мој живот и на моју децу и на уметничку форму коју стварам као глумац“, додао је Броснан.

Изложба му је помогла и да сагледа целину свог рада и каже да сада „могу да се извучем из корова и покушавам да га дефинишем и покушавам да растем као уметник, као сликар.“

Броснан жели да се прошири на друге уметничке форме – керамику, грнчарију, скулптуру, па чак и резбарење у дрвету.

„Ово је дефинитивно прелазни тренутак у мом животу као глумца, као уметника... и то ме испуњава узбуђењем, очекивањем, хтењем и жељом. А видећемо куда ће ветар да ме однесе.”

Али Броснан има решење за своје неуспеле покушаје да напише мемоаре.

„Мислим да би књига слика била добра. То би била књига за сточић за кафу са сликом и затим 500 речи или више о том временском периоду, тој особи. Та идеја ми се свиђа.“