Преминуо глумац Радко Полич

Радко Полич је рођен 17. августа 1942. године у Чрномљу, у Словенији. Био је члан ансамбла Драме љубљанског Словенског народног гледалишча. Прву филмску улогу добио је 1961. године.

У Удружењу драмских уметника Словеније вест да се опростио „наш пријатељ, колега и свестрани позоришни, филмски и радио стваралац“ пропраћена је Поличевом мишљу: „Све је лаж. Нема тунела када умреш. Једино чега се сећам сваки пут када сам умирао је да сам помислио: па, мајко, ја идем...“

Појавио се у скоро 60 дугометражних филмова, одиграо више од 50 улога у телевизијским филмовима, драмама и серијама, а оставио је траг и у више од 100 радијских представа.

Радко Полич Рац оставио је неизбрисив траг у позоришту у Словенији. Списак његових улога, по којима ће остати у сећању публике и слушалаца, заиста је дугачак и непроцењив, наводи се у саопштењу.

Рац је био и један од најцењенијих филмских глумаца како у Словенији, тако и земљама бивше Југославије.

Године 1970. добио је прво веће признање стручне критике и публике на Борштниковом фестивалу. Међу угледнијим признањима примио је 1972. награду Прешернове закладе, Борштников прстен (2002), године 2007. Прешернову награду за животно дело. Такође је примио Жупанчичеву награду за најбољег глумца у 1991. години. Златну арену у Пули за најбољу филмску главну мушку улогу добио је 1976. године за филм Идеалист.

Награђен је и са две Стеријине награде за глумачко стваралаштво (1979. и 1982), сарајевски фестивал МЕС овенчао је његову представу Златним ловоровим венцем (1987) и награду за најбољу представу на Фестивалу монодраме у Птују (2001).

Југословенској публици познат је, између осталих, по улогама у филмовима Балкан експрес, Чаруга, У раљама живота, Игмански марш, Освајање слободе и многим другим.

У домаћим и страним играним филмовима био је пролетер, партизан, револуционар, бунтовник, пропали идеалиста, сељак, десети брат, бунтовни студент, аристократа, бирократа, белогардејац, гестаповац, официр, губитник, интелектуалац, гроф, мигрант, директор, будала, дефанзивац министар, управник затвора, филозоф, лорд, заљубљени пензионер и владар.

Друштво словеначких филмских редитеља му је 2015. доделило награду за животно дело у области филмске глуме. 

Отац Радка Полича био је словеначки писац и политичар. Био је у браку са Розалијом Хаце, Миленом Зупанчич и Барбаром Левстик, с којом има сина. 

Део његове личне или љубавне приче приказан је и у представи Борис, Милена, Радко, коју је 2013. године написао и режирао Душан Јовановић, и у документарном филму о настанку ове представе – Свака добра прича је љубав, у режији Рајка Грлић и Матјажа Иванишина. 

Године 2007, када је добио Прешернову награду за животно дело, Јернеј Новак је у образложењу написао: „Рац ступа на сцену као потпуно наг и бескрајно рањив човек, предат судбини да се игра с њим. Он се с тим бори, пати и гине. Никада не попушта, његова борба је страствена, бескомпромисна, изазива симпатије гледаоца. Између оштрине и бола који обележавају његову борбу са светом, Радко Полич увлачи многа контрастна расположења и осећања, којима свој сценски лик обликује у црте савременог човека, суоченог са противречностима савременог света.“

Полич је на уручењу Прешернове награде за животно дело рекао да га глумачки опус подсећа на сандук у коме трага за делићем истине, али је иначе, како је рекао, вечити „преплет страшног задовољства и паклене муке“. Таленат је само 10 до 15 одсто креирања улога, све остало је „тежак рад“.