Краљица на екрану – од „Голог пиштоља“ до „Круне“

Краљица је мртва (The Queen is Dead) више није само класична песма и албум „Смитса“. А од дана када је преминула краљица Елизабета Друга, такође је савршено време да се запитамо шта је тачно Мориси мислио када је певао: „Краљица је мртва, момци / И тако је усамљена“, пише Хенинган.

Гитариста Џони Мар је касније изјавио како мисли да су ови стихови нешто најбољи што је Мориси икада написао за бенд. И док би у некој претходној ери оне који певају „Њено Величанство  (сем што стоји lowness уместо highness - нискочанство) са омчом око врата / заиста ми је жао, али звучи као дивна ствар“ бацили у тамницу у Лондонској кули (Tower of London), а не у "Tower Records", ова нумера у наше време није изазвала претерану реакцију када је албум објављен, у лето 1986. године.

То је предност живота деценијама пре појаве друштвених мрежа и таблоида.

Краљица је мртва и даље је само друга најпознатија рок песма о Њеном Величанству – након што је Џони Ротен из „Секс пистолса“ славно исмевао током Сребрног јубилеја 1977: „Боже чувај краљицу / она није људско биће/ Нема будућности / у сновима Енглеске“.

Да ствар буде још смешнија, Ротенова оптужба је била нешто ни сама краљица није могла да оспори током већине свог боравка од 70 година на престолу. Била је плаве крви, недодирљива, наша милостива, племенита краљица (као што британска химна никад није пропуштала прилику да подсети).

У ствари, тек када су се филмови укључили, јавност је Лиз видела у другачијем светлу. Биоскоп, а касније и Нетфликс, са закашњењем су показали да монарх има више животности од оне иконичке слике на британским поштанским маркама.

Било је потребно више од пола века да проведе на трону да би се свету представила слика жене, мајке, ћерке, девојке гурнуте у најсмешнији положај – особе која следи тајанствене традиције и ритуале успостављене много векова раније у свету који се брзо мења.

Данас у мислима вероватно имамо различите слике краљице Елизабете, све засноване на њеним измишљеним приказима које су утеловиле глумице.

Џенет Чарлс је годинама била водећи британски имитатор Њеног Величанства, а њен рад се може видети у многим лошим британским ситкомима и филмовима као што су National Lampoon's European Vacation, Austin Powers in Goldmember и, Голи пиштољ: Из досијеа полицијског одреда!

Многи мисле да Џенет Чарлс уопште не личи на краљицу, али још увек је немогуће не насмејати се на крају фарсичне сцене у којој је неспособни детектив кога тумачи Лесли Нилсен, на банкету клиза преко постављеног преко краљице. И још његов надређени, (Џорџ Кенеди) изјављује, док прелистава насловн стране новина: „Нашта је спало новинарство? Неко лежи преко краљице којој су ноге обмотане око њега, и они то називају вестима!“

Годинама је Лизина главна функција на филму била да буде готово реквизит у фарсама попут оригиналног филма Голи пиштољ или породичне комедије Роуана Аткинсона Џони Инглиш из 2003. године, када ју је играла Прунела Скејлс. (И то не први пут: играла ју је и у телевизијској драми Алана Бенета A Question of Attribution, о краљевском стручњаку за уметност/руском шпијуну Ентонију Бланту).

Иронично, управо је жена коју су медији волели да приказују као краљичину непријатељицу, лејди Дајана, та која је коначно претворила Елизабет Виндзор у филмску звезду. То се догодило захваљујући филму Краљица из 2006. сценаристе Питера Моргана – имену које је постало синоним за краљевску породицу као „корги“ и „Џефри Епштајн“.

Филм Краљица се бави непосредним последициама Дајанине смрти у лето 1997. и није требало да мења наслов у Сједињеним Државама да би америчка публика знала о коме се ради. За већину људи, то би могло бити само о једној особи.

Више него било које друго белетристичко дело, Краљица хуманизује Елизабету и представља је као жртву околности – чак и ако та околност укључује живот у луксузу, слуге и собарице, луди бонтон и потпуну одвојеност од стварног света.

Занимљиво, у омиљеној сцени нема краљице, већ тадашњег премијера Тонија Блера и његовог приватног секретара, Аластера Кембела (кога игра Марк Бејзли).

„Послали су копију краљичиног говора. Можда би прво желео да састружеш лед са њега“, каже Кембел. „Позвао сам их и изнео неколико предлога, како би звучало као да долази од људског бића“.

На шта Блер Мајкла Шина експлодира: „Та жена је дала цео свој живот служећи свом народу. Педесет година ради посао који никада није желела. Посао који је гледала како јој убија оца. Она је то извршила часно, достојанствено и, колико могу да кажем, без иједне мане, а сада сви хоћемо њену главу!“.

То је најбоља одбрана коју сам икада чуо за члана краљевске породице, иако поштено речено, нисам чуо да су многи одрастали у ирском/републиканском домаћинству.

Краљица је поставила стандард за портрет монарха и утрла пут за можда најневероватнији Нетфликсов хит.

Годинама сам избегавао Круну, пише Хенинган, као што краљевска породица избегава обичне људе, али сам се на крају предао њеним чарима и почео да гледам од четврте сезоне. Од тада сам се вратио и одгледао целу серију и оно што је најупечатљивије је како се серија саосећајно односи према Лизином делу.

Чињеница да је то опет замисао Питера Моргана оставља ме шокираном што он никада није проглашен витезом за своје заслуге.

Иначе, Морган је такође написао представу са Вест Енда, Публика, која се вртела око недељних састанака краљице и њених премијера – имала их је укупно 15, укључујући само два дана Лиз Трас. Многи Британци ће јој на томе завидети.

Да ли је Круна била крива за претварање британске краљевске породице у сапуницу? Праве домаћице замка Виндзор? Или је само препознала да је краљевска породица то већ одавно урадила сама себи и једноставно је исекла на неодољиве рате?

Без помоћи Питера Моргана, вероватно не би било филмова као што је A Royal Night Out, у коме се принцеза Елизабет и Маргарет искрадају из Бакингемске палате да би прославиле крај Другог светског рата у Европи у мају 1945. „Божанства“ као несташне тинејџерке. На крају крајева, прави људи.

Без помоћи Питера Моргана, нисам сигуран да би краљица била тако срећна да се појави на екрану у две представе које су дефинисале њену последњу деценију у служби (када су њени јавни наступи постајали све ограниченији).

Први је уследио 2012. на почетку Олимпијских игара у Лондону, када се током уводног сегмента види на снимку како „скаче падобраном" из авиона са самим Џејмсом Бондом, Данијелом Крејгом.

Био је то диван пример краљице која се усудила да учини неочекивано, нешто што њени млађи никада не би имали прилику да ураде.

Ипак, врхунц је био спот којим је обележен њен платинасти јубилеј, у којем је уживала у друштву са Медом Педингтоном (познатим по сендвичу с мармеладом) у Бакингемској палати. Можда је најшокантнија ствар у вези са овим двоминутним ужитком то што су људи изгледали искрено изненађени што краљица може и тако опуштено да се понаша – као да нису обраћали пажњу када им је Питер Морган стално говорио да је провела цео живот играјући улогу.