Научници тврде да лобања стара милион година из корена ревидира људску еволуцију

Научници тврде да њихова анализа „потпуно мења“ наше разумевање људске еволуције и, ако је тачна, сигурно би кључно рано поглавље у нашој историји морало поново да се пише.

Студија такође показује да смо коегзистирали са другим сестринским врстама, укључујући неандерталце, много дуже него што смо веровали.

Али други научници из ове области, у којој је неслагање око нашег појављивања на планети широко распрострањено, кажу да су закључци нове студије веродостојни, али далеко од сигурних.

Откриће, објављено у једном од водећих светских научних часописа, Сајенс, шокирало је истраживачки тим, у којем су били научници са универзитета у Кини и Природњачког музеја у Великој Британији.

„Од самог почетка, када смо добили резултат, мислили смо да је невероватан. Како је то могло бити тако далеко у прошлости?“, рекао је професор Сиђун Ни са Универзитета Фудан, који је коаутор анализа.

„Али смо га тестирали изнова и изнова како бисмо проверили све моделе, користили све методе и сада смо сигурни у резултат, и стварно смо веома узбуђени.“

Када су научници пронашли лобању, названу Јунсиан 2, претпоставили су да припада ранијем нашем претку, хомо еректусу, првом човеку са великим мозгом. То је зато што датира од пре око милион година, много пре него што се сматрало да су се појавили напреднији људи.

Хомо еректус је на крају еволуирао и почео да се раздваја пре 600.000 година на неандерталце и нашу врсту – хомо сапијенс. 

Али нова анализа Јунсиана 2, коју су прегледали стручњаци независни од истраживачког тима, указују да то није хомо еректус. Сада се сматра да је рана верзија хомо лонгија, сестринске врсте на сличним нивоима развоја као неандерталци и хомо сапијенс.

Генетски докази указују на то да је постојао поред њих, па ако је Јунсиан 2 ходао Земљом пре милион година, кажу научници, вероватно су и ране верзије неандерталаца и наше врсте такође.

Ова почетна анализа драматично је померила временску линију еволуције људи са великим мозгом уназад за најмање пола милиона година, према речима професора Криса Стрингера из Природњачког музеја, једног од вођа истраживања.

Напомиње и да вероватно постоје милион година стари фосили хомо сапијенса негде на нашој планети – само их још нисмо пронашли.

Постоје два начина да се утврди врста раног човека и када је ходао Земљом – анализа облика лобање и њених генетских података. У случају Јунсијана 2 коришћене су обе методе и свака је дошла до истог закључка.

Али други истраживачи, попут др Ејлвина Скалија, еволуционог генетичара са Универзитета у Кембриџу, кажу да постоје значајне несигурности у обе методе.

„Мора се бити посебно опрезан у вези са проценама датирања, јер је то веома тешко урадити, без обзира на то које доказе гледате, било да су то генетски или фосилни докази“, напомиње.

„Чак и са највећом количином генетских података, веома је тешко одредити време када су ове популације могле коегзистирати са тачношћу од 100.000 година, или чак и више.“

Додао је да, иако су закључци професора Нија и Стрингера веродостојни, далеко су од сигурних и да је потребно више доказа да би се било сигурно.

„Та слика нам је још увек прилично нејасна, тако да ако закључке овог истраживања поткрепе друге анализе, идеално из неких генетских података, онда мислим да бисмо почели да будемо све сигурнији у то“, рекао је професор за Би-Би-Си њуз.

Најранији познати докази о раном хомо сапијенсу у Африци су од пре 300.000 година, па је примамљиво закључити да је наша врста можда еволуирала прво у Азији.

Али нема довољно доказа да бисмо били сигурни у овој фази, према речима професора Стрингера, јер постоје људски фосили у Африци и Европи који су такође стари милион година и које треба укључити у анализу.

„Постоје неки генетски докази који указују на још ранији појаву наше врсте која се можда рекомбиновала са нашом лозом, али то још није доказано“, наглашава професор.

Ранија временска линија значи да су три врсте људи коегзистирале на планети око 800.000 година, много дуже него што се раније мислило, можда ступајући у контакт и укрштајући се у том временском периоду.

Ово померање временске линије такође помаже да се разумеју десетине људских фосилних остатака који датирају од пре 800.000 и 100.000 година, које су научници тешко класификовали и проналазили им место у људском породичном стаблу – такозвана „збрка у средини“.

Али ранији појављивање хомо сапијенса, хомо лонгија и неандерталаца уредно решава проблем. То значи да је сада могуће груписати тешко класификоване фосиле као подгрупе које припадају једној од „велике тројке“, или њиховим примитивнијим прецима, азијском хомо еректусу и хајделбергенсису, према речима проф. Нија.

„Људска еволуција је као дрво“, објашњава професор. „Ово дрво је обухватало неколико грана, а постојале су три главне гране које су уско повезане, и могуће је да су се међусобно укрштале, и коегзистирале скоро милион година. Дакле, ово је невероватан резултат.“

Лобања је ископана заједно са још две из провинције Хубеј. Али су биле оштећене и згњечене, што је један од разлога зашто је Јунсијан 2 погрешно категорисан као хомо еректус.

Да би их вратио у првобитни облик, тим професора Нија је скенирао лобање и исправио их користећи технике компјутерског моделирања, а затим одштампао реплике на три-де штампачу.

Видевши их онаквима какви су заиста били, научници су их могли прекласификовати као посебну – напреднију групу људи.