Сусрет са Мишом Ковачем, једним од јунака генерације наших мајки

На тераси саксофониста обрађује моју душу. То чини систематски, онако како то мађионичари раде, најпре те заводи мелодијама које препознајеш у промуклим фразама из његовог писка: Hit the road Jack and don't you come back.

Враћа ме у очајно лето 1982. када су кроз прозор спаваонице у боронгајској касарни улетале мухе величине дугмета на шињелу, а из мог касетофона по пети или шести пут тог дана неименована дама избацивала извесног Џека из свог живота.

Као плаво море

Саксофониста, са белим шеширићем и белом брадицом, наставља да стеже омчу око моје старе душе, овај пут звану Black Magic Woman. Човек зна шта ради, ближи је расном Сантанином звуку него помало дистанцираном извођењу Питера Грина, који је свету поклонио ову песму. Могао бих набројати неколико важних ситуација у којима ме је ова мелодија пратила. Била би то дуга прича.

И таман сам мислио да могу да сркнем последњи гутљај свог осредњег, али скупог мохита кадли саксофониста промени плочу. Мелодија постане маритимна, шлагерска, а саксофон као да људским гласом прича, док моје сећање допуњава мелодију речима Ђорђа Новковића – Најљепше су очи моје мајке.

То баш није морао да ми уради, јер ћу онда помислити на бркатог Мишу Ковача, на његов глас, на укупну позу коју је волела – моја мајка. И онда ћу се сетити њених очију. Оне јесу баш онакве какве су у песми – Као плаво море / као цвијет из бајке. Уосталом, и као очи њене мајке, моје баке Анете, чији је отац из Сења. И ето ти белаја.

Дирнуо ме саксофониста, који сигурно има савршенији слух од легендарног Мише Ковача, тако да сам овај запис морао отпочети саксофоном који одашиље радост и тугу у врелу јунску ноћ са терасе бистроа Галерије умјетнина у Сплиту.

Од фада до Мише

Пре него што сам дошао у Сплит, намеравао сам да текст посветим португалском начину да се убије и обрадује душа, начину коју они тамо зову фадо. Управо сам се вратио са турнеје кроз Порто, Коимбру и Лисабон. У сваком од тих градова бивао сам на концертима врсних уметника који су од ове португалске музике направили животну филозофију. Било је ту и радости и бола и удивљености.

Али нисам имао времена да саберем утиске, а већ сам се налазио у авиону који је за свега сат времена превалио релацију Београд – Сплит.

Онда се десило нешто, што ће ми наметнути потпуно другачију музичку тему. Трећи дан мог боравка у Сплиту, нашао сам се на капији Старог плаца, фудбалског игралишта које је много пре Пољуда пронело славу Хајдука Југославијом и светом.

И заглављен на тој капији видео сам старог и болесног човека како васкрсава и постаје млад и харизматичан – јер најмање 25.000 људи пева хорски његове песме које он понекад једва може и да изрецитује.

Мишо Ковач ме је те сплитске ноћи натерао да размислим о томе колико је његових песама окрзнуло и мој живот. Па се морам вратити у крај шездесетих година прошлог века, када је са радија – поносног големог лампаша – почео допирати млад глас: „О драга, немој, немој лагати / јер ти се никад нећеш вратити / у овај дом...“.

Одрасли обично мисле да деца ништа не схватају. Али греше. Схватио сам да у песми означена „драга“ лаже свог „драгог“ – отишла је и рекла је да ће се вратити. А он зна да неће. То је на неки начин и ружно и тужно.

Прва размишљања о компликованим међуполним односима подстакнута су таквим рефренима, какав је био онај који је отпевао Мишо Ковач на „Малом шлагеру сезоне“ 1969.

Црно-беле године

Уследиле су године у којима је са радија све чешће допирао тај исти глас: „На твојој руци прстен / у твоме оку сузе / тај други што те узе / не воли као ја“. Патетично, али делотворно.
Уз тај глас ишло је потом и породично окупљање око црно-белих екрана на којима су блештале фестивалске бине. На њима су се опевавале неиспуњене љубави, жал. То је стизало тада до свих Југословена, па и оних најмањих, попут мене.

Дошла је и песма краљица из великог опуса Мише Ковача: Остала си увијек иста, песма која је старила као вино, добијајући све изразитију, непоновљиву горкослатку ноту са сваком годином животног искуства које је досуђено и Миши Ковачу и његовим случајним слушаоцима попут мене.

На сплитском концерту 2022. заиста сам се изненадио бројем текстова његових хитова које сам знао без грешке, иако нисам никада купио ни једну плочу коју је он потписао.

Дакле, десила ми се та сплитска ноћ, десетине хиљада Мишиних фанова у трансу. Опет сам био случајни слушалац, заглављен на капији стадиона одакле се одлично види бина.

Бркови и ожиљци

Морао сам да се с напором присећам важних детаља његове биографије. Они су у деценијама у којима сам га примећивао само периферним видом, потонули у заборав. Изненадио сам се када сам поново открио да његове брчине нису мачистичка маска из седамдесетих. Човек је на првим омотима синглова био без бркова.

Из тешке саобраћајне несреће код Задра, он је 1971. једва извукао живу главу, а ожиљак који му је остао за успомену од тада прекривају бркови.

Тачно је да се он у једном тренутку свог живота, после губитка сина који је у Загребу наводним несрећним случајем страдао у униформи, ухватио неоусташког ХОС-а. Али је исто тако тачно да је почетком деведесетих изјавио да намерава да се исели из Хрватске ако на изборима победи ХДЗ, или да је у Сплиту бранио Звездиног аса Драгана Џајића од бесних навијача Хајдука.

Сада овај болешљиви човек на бини прича своју патриотску причу управо на хадезеовски начин. И све је то Мишо Ковач.

Али ја овде, на капији Старог плаца, осећам да је са његовим култним статусом најпре у Југославији, а потом, још више у Хрватској, скопчана патња, чисти бол који се не лечи успехом. И зато се не окрећем и не одлазим у врелу сплитску ноћ, већ остајем да слушам како остарели глас почиње да пева вечно младу химну Далмације.

Долазак у Сплит

Овоме тренутку водиле су ме ситнице које сам од самог доласка примећивао у граду. Плакат на трафици, пано на улици, реклама на радију. Као да се цели Сплит у тих неколико дана спремао за тај концерт.

Више пута сам другим пословима пролазио поред Старог плаца, на којем су данима монтирали технику као за наступ међународно познатог бенда. Како онда да и ја те вечери не одем баш на ту страну?

Пред капијом су редари делили карте које су им остављали они који су непредвиђено дошли без пратње. Један од редара иза мене је отпевао сваку песму гласом сигурнијим од Мишиног. Куда год бих се окренуо видео сам радост.

Мишо Ковач је продао највише носача звука у југословенској и хрватској естрадној историји. До те вечери нисам схватао зашто. Знао сам за ону отровну опаску Арсена Дедића да се у случају Мише Ковача ради о чистој харизми неокаљаној трунком талента.

Али овај човек на бини је жижно место за колективне заносе, он то уме. Довољно је да је ту, не мора чак ни да пева. Његове песме људи ће овде увек певати као своје. И то је то.

Можда зато јер је Шибенчанин који безусловно воли Хајдук. На концерт је велики број људи дошао са мајицама на којима је Мишин лик. Та мајица је маркетиншки подухват фудбалског клуба Хајдук. А Мишо Ковач као млад човек – тада голман подмлатка у Шибенику – није могао да спава када би Хајдук изгубио.

Можда зато што се овај човек попео до успеха и славе вером у себе и свој дар. Од певања по загребачким кафанама до пуних стадиона. Можда зато јер је преживео и смрт сопственог сина и сопствени покушај да дигне руку на себе. Или зато јер је локалну боју својих песама уздигао до масовне препознатљивости јужно од Алпа.

Обећана земља друга

Мене је Мишо Ковач те вечери купио избором прве песме. Далмација у мом оку настала је управо оне 1982. када сам у једној загребачкој касарни слушао Hit the road Jack and don't you come back...

Далмација није била у мом оку ни осамдесетих, ни деведесетих. Мислим да сам ту ствар први пут стварно чуо приликом једног кратког боравка у Сплиту пре двадесетак година. Јутро на Риви, осредња кафа, сунчан дан и стихови инжењера бродоградње, песника и текстописца, Шибенчанина Крсте Јураса:

Питају ме зашто пјевам
О том мору, бури, југу
Говоре ми како сањам
Обећану земљу другу

Ту разнобојну Далмацију, која никада не припада само једном посматрачу, лако је волети. Мишо Ковач ме је подсетио на то. Па сам је и ја две деценије после првог слушања помало стидљиво запевушио.

Знам да није била само моја
Можда сам у сну дубоку
Али живи стотинама боја
Далмација у мом оку

Збогом рођаче

Прошао је и тај концерт, и одмах после њега, фудбалска утакмица Хрватска-Француска у Сплиту. Видео сам да су и Мишо Ковач и фудбал код јужних Хрвата култне, неупитне ствари.

Скоро да сам се опет вратио првобитној идеји, да запишем нешто о томе куда је моју душу водила португалска гитара у вечерима пуним фада између Порта и Лисабона, када је на терасу бистроа Галерија у Сплиту ступио саксофониста у белом, да би ме после низа виртуозно одсвираних ствари, лепим џезирањем песме Мише Ковача подсетио на очи моје мајке.

Па сам уместо приче о фаду напросто морао сачинити овај запис о мом првом живом музичком сусрету са Мишом Ковачем, једним од јунака генерације наших мајки. Многе од њих више нису ту, али он јесте, у осамдесет и првој, на бини, као за инат.

Нисам његов фан, никада на његове рефрене нисам дизао руке у театралној погођености. Али сам се после прве песме заиста најежио. Била је то Далмација и у моме оку. И осетио сам се као да сам поново срео блиског рођака којег јако дуго није било у мом животу .