Астрид Линдгрен и Десанка Максимовић – како је настала заједничка фотографија две дечје хероине
Пипи Дуга Чарапа је једна од најпознатијих дечјих јунакиња на свету, коју је створила позната шведска књижевница Астрид Линдгрен. Добитница је бројних међународних награда, међу којима је и Змајева повеља. Додељена јој 1985. године у Новом Саду. Поводом две деценије од смрти шведске књижевнице, присећамо се њеног упознавања са српском песникињом Десанком Максимовић и другим познатим књижевницима са ових простора и откривамо како је настала легендарна фотографија две дечје хероине.
На данашњи дан, 2002. године у Стокхолму је у 95. години преминула Астрид Линдгрен, једна од најпознатијих и најзначајнијих шведских дечјих књижевница.
Њену књижевну јунакињу Пипи Дугу Чарапу упознала су деца широм света, а многи Швеђани су детињство провели уз многобројне јунаке из дела Астрид Линдгрен.
Рођена је код Вимербија у Смоланду на југу Шведске 1907. године. Први посао јој је био у локалним новинама, а са 18 година се преселила у Стокхолм. Као уредница у издавачкој кући "Рабен и Шегрен" радила је четврт века.
Почела је да пише са 37 година, а њена прва књига, Брит-Мари ослобађа своје срце, објављена је 1944. године.
Годину дана касније, светло дана угледала је књига о Пипи Дугој Чарапи, лику о којем је смишљала приче како би успавала своје дете. Позната је прича да јој је ћерка једном тражила да поново исприча причу за лаку ноћ и да је у том тренутку смислила да се главна јунакиња зове Пипи Дуга Чарапа.
Од тада је Астрид Линдгрен написала 87 књига, а многе су преведене на више од 60 језика. Шведска влада је после смрти Астрид Линдгрен почела да додељује награду која носи њено име. Наградни фонд је пет милиона круна, а награда се сматра најзначајнијом у дечјој књижевности.
Астрид Линдгрен у Новом Саду
Шведски новинар Јован Радомир се за Интернет портал РТС-а присетио свог првог сусрета са Астрид Линдгрен, али и тога како је био ангажован као њен преводилац током Змајевих дечјих игара 1985. године, када је шведској књижевници додељена Змајева повеља.
Навео је да му је било нестварно да, након што је њен глас слушао током целог детињства, сарађује са њом на тако важном задатку.
"Упознао сам Астрид 1985. године, када сам био члан једне мале делегације из Шведске која је ишла у Нови Сад, на Змајеве дечје игре. Астрид је те године примила Змајеву повељу", казао је Радомир.
Додао је да су се Астрид Линдгрен и шведска делегација током тих фантастичних недељу дана дружили са дивним књижевницима попут Десанке Максимовић, Мире Алечковић и Добрице Ерића и других.
Јован Радомир је објаснио да је баш тада настала заједничка фотографије Астрид Линдгрен и Десанке Максимовић, две дечје хероине у Шведској и тадашњој Југославији.
Испричао је да је неколико година касније екипа Телевизије Нови Сад дошла у Стокхолм да сними интервју са Астрид Линдгрен.
"Замолили су мене да им будем домаћин и да им помогнем око тумачења, у случају да је потребно. Ја сам пристао, пошто ми је било лепо да се поново сретнем са Астрид и да се присетимо тог лепог дружења у Новом Саду", навео је Радомир.
Додао је да га је Астрид загрлила чим је отворила врата свог стана у Стокхолму и да су заједно кренули према месту на којем се интервју снимао.
"У таксију сам јој предао један папир, пошто сам превео питања са српског на шведски, да би могла да прати репортерку и Астрид се насмеши и рече: 'Јоване, ти стварно мислиш да ја могу ово да прочитам. Ја ништа не видим, једва могу да видим једно слово'. Када смо стигли на локацију, ја сам објаснио продуценту да Астрид има проблема са видом, да не може да прати и да ћемо морати да урадимо интервју на енглеском", присетио се Јован Радомир.
Међутим, додао је Јован, тада је настао други проблем – нико од чланова ТВ екипе није говорио енглески.
"Астрид је онда предложила њима и мени да ја урадим интервју са њом, на шведском. Рекла је да ће њој бити драго, пошто се познајемо и да можемо да се дружимо и да поразговарамо. То је био мој први интервју у животу. Уопште нисам планирао да се бавим новинарством или телевизијом, али то је на неки начин пробудило неку жељу код мене да се бавим новинарством", навео је Јован Радомир.
Новинар СВТ-а, шведског јавног сервиса, истиче да је и даље захвалан Астрид Линдгрен због свих незаборавних догађаја.
Амбасадорка Шведске: Астрид Линдгрен памтим као хуманисту која се борила за људско достојанство
Астрид Линдгрен је својим књигама утицала и обликовала детињство многих Швеђана. Међу њима је и амбасадорка Шведске у Београду Аника Бен Давид која је за РТС поделила како памти једну од најпопуларнијих шведских књижевница.
"Памтим је као изванредног приповедача која је у центар својих прича стављала људску љубав, потребе и права детета. Памтим је као правог хуманисту која се борила за људско достојанство. У фигуративном и практичном смислу њен глас ме прати као и многе, многе генерације људи кроз наше животе и после њене смрти", навела је шведска амбасадорка.
Истакла је да је Астрид Линдгрен обликовала и утицала на њено детињство и одрастање, али и на њен живот, сада када је одрасла особа.
"У детињству сам провела лета у окружењу о којем Астрид говори у својим причама о острву Салткрокан и Бучном селу. Данас имам ту срећу да поседујем кућу у свом 'сопственом Бучном селу', на мање од сат времена од места где је Астрид одрастала. Швеђани генерално имају снажну везу са природом. Моћ и радост сусрета са природом била је тема која се понављала у Астридиним књигама, што данас карактерише и мој живот. Много значи и чињеница да све њене књиге имају снажну перспективу права детета, уз велико поштовање детета као појединца", навела је Аника Бен Давид.
Амбасадорка Шведске у Београду је истакла да се од ликова који се појављују у књигама Астрид Линдгрен највише поистовећује са Емилом из Ленеберје, упркос томе што је дечак, пошто ју је његово окружење највише подсећало на оно у којем је она одрасла.
Додала је да се поистовећује и са Мадикен и Луцкастом Лотом у Галамџијској улици и са њиховим смелим несташлуцима.
"Међутим, лик којег највише волим је дечак Алфред, Емилов најбољи пријатељ. Због приче о томе када Емил спасава живот Алфреду, који само што није умро од тровања крви усред зиме, још увек задржавам дах. Емил је упрегнуо свог верног слугу Лукаса, коња са фарме, који их у санкама вуче кроз снежну мећаву село до спаса, код доктора. Никада то нећу заборавити", казала је за РТС Аника Бен Давид.
Астрид Линдгрен несумњиво је оставила траг у светској књижевности за децу, а иако је нема већ две деценије, кроз своја дела и ликове, а нарочито кроз Пипи Дугу Чарапу, наставиће да увесељава децу широм света.
Коментари