Неустрашива Марлен Дитрих – икона и хуманисткиња, живела по својим правилима и рушила друштвене норме

Она је била икона Вајмарске Републике, холивудска звезда, избеглица, хуманисткиња – и жена која је знала када је време за одлазак. На 120. годишњицу њеног рођења вреди изнова погледати на живот жене, која је била далеко испред свог времена – и чији се живот данас чини модернијим него икада раније.

Нека љуби ко год кога хоће

Марлен Дитрих је спавала и са женама и с мушкарцима. То никад није била тајна, али су се увек и поименце помињали само мушкарци. Ништа мање гламурозне нису биле ни њене љубавнице, рецимо успешна америчка глумица Талула Банкхед или јединствена Џо Карстерс, чије је право име било Марион Барбара. Марион је почетком 20. века отворено живела као лезбијка, а направила је и каријеру возачице тркаћег чамца.

Чинило се да Марлен Дитрих није марила за своју бисексуалност, нити ју је бринуло што би неко од тога могао да прави скандал. Када ју је режисер и глумац Максимилијан Шел неколико година пре њене смрти упитао о сексу са женама док је снимао документарац Марлен (1984), кратко је одговорила: „Ах, знаш, имаш једног мушкарца и једну жену, онда он легне на њу, и то се једноставно догоди, зар не? Исто је и са две жене.“

Марлен Дитрих је имала и асексуалне везе. Заљубила се у америчког писца Ернеста Хемингвеја, који јој је узвратио љубав. Али они су своју љубав живели само преко писама.

Правила су ту да се крше

Марлен Дитрих је учинила да одећа, која је пре била резервисана само за мушкарце, постане друштвено прихватљива за жене – и тако постала стилска икона. У првом холивудском филму Мароко (1930), у смокингу, пољубила је другу жену. То се никада пре није догодило на филмском платну: нити такав пољубац, нити жена у смокингу.

У приватном животу често се сликала у панталонама и с краватом. Тако је присвојила мушку моду након што ју је типични мушки цилиндар у почетку претворио у сексуални објекат: Једна од њених најпознатијих фотографија приказује је са трегерима и у цилиндру – то је сцена из немачког филма Плави анђео (1930) који ју је прославио.

Међутим, никад није престала да се шминка нити да носи хаљине. На данашњим фотографијама углавном се приказује у панталонама, али она се у оба модна света осећала добро – било у златној хаљини без нараменица или у снежнобелом мушком оделу. У неким модним лексиконима су „Марленине панталоне“ наведене као посебан појам.

Будно прати политику – и устаје за демократију

За разлику од осталих колега из Вајмарске Републике, Марлен Дитрих је одбијала да подржи нацистичку пропаганду. Тако је 1930. одговорила на позив из Холивуда и отишла у Калифорнију с режисером и тадашњим љубавником Јозефом фон Штернбергом. Он је режирао филм Плави анђео.

Но, остала је у сталном контакту са својим супругом Рудолфом Зибером. Иако су се раздвојили током тридесетих, њих двоје су остали у браку и подржавали једно друго до његове смрти.

Марлен Дитрих је тридесетих година телеграмом замолила Зибера да напусти Европу с њиховом кћерком Маријом што је пре могуће. То тврди Флориан Илиес у књизи Љубав у временима мржње, објављеној ове године.

Док је немачка режисерка Лени Рифенштал снимала пропагандне филмове за нацисте, Марлен Дитрих је током рата била на страни Американаца. Још 1939. одрекла се немачког држављанства прихвативши америчко. Док се њен љубавник Жан Габен пријавио у француску војску, путовала је ратом разореном Европом и певала америчким војницима.

За то је у Француској награђена Орденом Легије части, а у САД је 1947. добила Медаљу слободе, највеће признање за цивилни ангажман. У Немачкој је признање стигло касно: неки су је чак вређали као издајницу. Тек је 2002. године, постхумно, постала почасна грађанка Берлина.

Знала је када да стане

Не може се прећутати чињеница да је постала овисна о алкохолу и таблетама, те да је пензионерске дане провела у Паризу. Али знала је и када је крај. Након повреде 1975. године окончала је каријеру на позорници, а три године касније снимила је свој последњи филм.

Када је Шел снимио документарац Марлен, одлучила је да не жели да се слика. Шел је покушао да је убеди, али је остала при своме. "I've been photographed to death", рекла је и то је остао један од њених чувених цитата. Шелу је било допуштено да прави аудио-снимке разговора. Те звучне записе је онда уклапао у филмски материјал.

Останите грађанин света

Када ју је Шел питао да ли се осећа као бескућница, јер живи у Паризу, и стално путује, она је рекла: „Не, све су то којештарије“, и додала: „Имам осећај за људе, али немам осећај за градове или нешто тако“, рекла је наводно. Ипак, није имала дилеме: „Америка је мој прави дом.“

Марлен Дитрих је била икона, али и жена чији су погледи на живот још увек узор многима, поготово у 21. веку. Она је била еманципована, финансијски успешна жена и грађанка света која је родне норме бацила у воду, у кризи хуманизма стајала у одбрани демократије и која је на крају знала када је време да оде са позорнице.