Жозефина Бекер добила место у Пантеону великана Француске

На свечаној церемонији у Пантеону којој је присуствовао и председник Француске, Емануел Макрон, акценат је био стављен на заслуге Жозефине Бекер као борца Покрета отпора, активисткиње и антифашисте, која је побегла од расне сегрегације двадесетих година из Сједињених Држава на позорницу париског кабареа, преноси Гардијан.

Припадници француског ваздухопловства носили су ковчег са шаком земље донетом из четири места где је Бекер живела – америчког града Сент Луиса где је рођена; Париза, где су њени наступи у музичкој дворани подрили расне и сексуалне стереотипе и учинили је најплаћенијим извођачем свог времена; Шато де Миланда, у југозападној Француској где је живела; и Монака, где је био њен последњи дом. Ковчег је стављен у гробницу у крипти Пантеона, а на захтев породице, посмртни остаци су остали сахрањени у Монаку, где је преминула 1975. године.

Како је саопштено из канцеларије председника Макрона, овај чин је био признање да је Бекер изузетна фигура која је отелотворење француског духа, чији је „цео живот био посвећен потрази за слободом и правдом“.

„Сваки пут је била на правој страни историје – доносила је праве изборе, увек разликујући светлост од таме“, нагласио је Макрон у свом говору, детаљно описујући расистичко насиље које је доживела током одрастања у Мизурију. Такође се осврнуо и на комичну генијалност њених париских кабаретских наступа који су „исмевали колонијалне предрасуде“.

Рекао је да је током Другог светског рата служила Француској „не тражећи славу“ и да је као активисткиња за грађанска права „бранила једнакост за све без обзира на порекло“. Иако је рођен као Американка, рекао је Макрон, „нико није био више Француз“ од Жозефине Бекер.

Рођена у Мисурију 1906. године, Жозефина Бекер је напустила школу у 13, години, а као дете је била сведок застрашујућих нереда и насиља на Афроамериканцима. Као и многи други афроамерички уметници који су у то време стигли у Париз, преселила се из Сједињених Држава да би избегла расну сегрегацију.

„Једноставно нисам могла да поднесем Америку, и била сам једна од првих обојених Американаца који су се преселили у Париз“, испричала је Бекер у свом интервјуу за Гардијан 1974. године.

У Париз је стигла са 19 година и постала је чувена по својим наступима, посебно плесању чарлстона у кабареу Фоли-Бержер у сукњи од лажних банана.

Са успоном нацизма и избијањем Другог светског рата, Бекер се убрзо придружила антифашистичком покрету. Још 1938. године се придружила групи данас познатој као Ликра (Licra), истакнутој антирасистичкој лиги.

Од 1939. радила је за француску контраобавештајну службу, придружујући се отпору и посебно прикупљајући информације од немачких званичника које је сретала на забавама. Као обавештајац француског ратног вође у егзилу, генерала Шарла де Гола, дошла је до информација о италијанском диктатору Бениту Мусолинију и послала извештаје у Лондон исписан на нотном запису њених песама невидљивим мастилом.

Имала је пилотску дозволу у време када је то било изузетно за жене, и постала је поручник у женском помоћном корпусу француског ваздухопловства.

„Француска ме је учинила оним што јесам“, тврдила је Жозефина Бекер. „Парижани су ми дали све... Спреман сам да им дам свој живот“.

Касније, као активисткиња за грађанска права, била је једина жена која је говорила на Маршу на Вашингтон 1963. пре чувеног говора Мартина Лутера Кинга „Имам један сан“. Носила је француску војну униформу.

У Француској је такође водила борбу против дискриминације, и усвојила је дванаесторо деце из различитих етничких група и земаља широм света како би формирала, како је назвала, „дугину“ породицу, коју је одгајала у свом замку у региону Дордоњ. Веровала је да ће њихови животи показати да „расна мржња није природна. То је изум човека“.

Жозефина Бекер је тек шеста жена којој је одата почаст у световном храму „великана“ Француске Републике. Уједно, она је четврта особа која није беле боје коже а која је добила место у Пантеону поред: Феликса Ебуеа, гувернера Француске Екваторијалне Африке, који је ушао 1949. године; књижевника Александра Диме, од 2002. и песника и политичара Емеа Сезера, који је унет 2011. године.

За одржавање церемоније је изабран 30. новембар јер је то био датум када је Бекер стекла држављанство Француске склапањем брака.

Жозефина Бекер је умрла у 68. годинини од можданог удара само неколико дана после великог наступа у Паризу којим је обележено пола века њене каријере.

У једном интервјуу за француску телевизију је изјавила: „Не волим реч мржња... Нисмо стављени на Земљу због тога, већ да бисмо разумели и волели једни друге“.