„24 сата елеганције“ – београдски сајам софистицираног луксуза

А тај човек је Александар Ђорђевић, који је свој округли рођендан и десет година постојања догађаја обележио књигом 24 сата елеганције и изложбом и филмом у Италијанском институту за културу у Београду.

Нашао је времена да ексклузивно дâ интервју за портал РТС-а, и тако је почела наша прича.

– Бака ми је дала новац и ја одлазим у Лондон, у Енглеску 1995. године и купујем модел „јагуара xjc“ из 1985. године, ауто који сам обожавао. У Србији је била криза, али ја сам тада имао 25 година, само једном у животу. То је мој први класични ауто, који је и дан-данас у мојој гаражи.

Тако је кренуло интересовање за класичне аутомобиле. Мој тата и стриц су били велики заљубљеници у класичне аутомобиле.

Једна од инспирација био ми је "Goodwood Festival of Speed", што се тиче аутомобила. Касније сам дошао на идеју да направим конкурс „24 сата eлеганције“, који ће бити посвећен колекционарима и заљубљеницима у аутомобиле, артизанима, једном речју елеганцији. Инспирација је ручни рад, руком рађени аутомобили, мајсторски израђене каросерије, али и одела, ципеле и кошуље. Можда моје интересовање за лепоту ручног рада води од неког претка. Све то сам спојио у тродневни догађај „24 сата елеганције“ (#24hoursofelegance), који именом подсећа на трку „24 сата Лемана“.

Престижни пројекат, који окупља љубитеље и поштоваоце рафинираности врхунске израде и мајсторства детаља у којима се такмиче светски колекционари, али и врхунски мајстори елеганције. Одржава се у Белом двору, уз подршку краљевске породице, Српског савеза за историјска возила, Музеја аутомобила.

– Верујте, било је тешко, а и скупо убедити Француза, Немца, па чак и Италијана да дођу у Београд. Свакако су могли да изаберу неко егзотичније место, али они су дошли у Београд. Изузетно им се свидело, они су били најбоља реклама овог јединственог догађаја.

Година 2021, у којој сте обележили три јубилеја, спојена у десетогодишњицу Вашег рада.

– Током 2020. године завршена је књига „24 сата елеганције“, па је и то повод за обележавање десет година догађаја. Део свог живота и школовања провео сам у Фиренци, а последњих десет година послом сам везан за тај нестварни град.

Догађај су током претходних година пратиле и едиције, као што су Миланска едиција, кројачи Карачени, који су облачили власника „Фијата“, индустријалце највишег калибра, до најпознатијих светских глумаца. То су само одела по мери, нешто што се осећа изнутра – квалитет.

Затим, неколико париских едиција, где су били гости кројачи Чифонели, мајстори руком рађених ципела "Aubercy", као и произвођачи финих тканина "Dourmeuil" којe су симболи мушке елеганције.

Сви учесници током година представљени су у монографији, коју сам ове године презентовао у италијанском Институту за културу, у оквиру новог концепта који смо назвали Bello & Ben Fattto   – лепо и добро урађено, којим смо прославили десет година „24 сата елеганције“.

Надам се да ће у будућности заживети овај концепт, те да ћемо сада са страним институтима за културу у Београду организовати догађаје посвећене мајсторима ручног рада из разних земаља.

У Србији исто тако постоје артизани, како долазите до тих талената?

– Чини ми се да није праведно било да позивамо само стране артизане у земљу, која има традицију ручног рада. Постоје у Србији млади људи који су се обучавали код старих мајстора. Из године у годину смо презентовали и неке од српских мајстора ручног рада у сегменту који се зове "Hand Made in Serbia".

Вођен сам прилично строгим критеријумом, јер не желим да нешто што нема потенцијал буде раме уз раме са светом.

Један од наших артизана је Игор Сухенко, мајстор који ручно израђује ципеле светског нивоа.

Сматрао сам да треба да нађем такве српске артизане који се неће постидети да се појаве заједно са светским мајсторима.

Ту је и Драган Смиљанић, из "Balckbirdfield-а", добитник "DeGorsi Seal of Excellence" признања за промоцију ручног рада из Србије у свету. Дизајнер шешира, који је врхунски креативац, мајстор екстраваганције у домену шешира који може да парира светским шеширџијама. 

Трећи је Јован Јелић, који ручно креира сатове под брендом „HOH“, а ту су и мајстори из Ниша који ручно праве дрвене наочаре бренда „Lou-di-lo“.

Сатови су од дрвета, специјалног храста који лежи на дну реке, што му даје специфичне карактеристике. Храст није иструлио, већ је добио на еластичности. Од таквог еколошког материјала мајстори из Ниша праве овалне наочаре.

Данас није само важно да имаш добар производ, већ је важно како да га упакујеш, промовишеш, и пласиран на адекватан начин.

Шта нам можете рећи о породици Рубиначи и шта представља документарни филм „54 сата Рубиначија“?

– Сплет околности довео ме је до сусрета са Луком Рубиначијем. Он је потомак породице Рубиначи, која је апсолутни синоним за наполитанско облачење и напуљску елеганцију, а то је база италијанског стила.

Све је почело у Напуљу, где постоји вишевековна култура ручног рада.

Ту су породице које су ангажоване за прављење кошуља по мери, одела по мери, кравата, ципела. Кућа Рубиначи је синоним за стил и елеганцију, ноншалантног италијанског одевања. Има формалност, али није „оклоп“, и разликује се од енглеског кроја.

Луку Рубиначија сам упознао на сајму мушке моде у Италији, а потом је био гост Београда на догађају „24 сата елеганције“, 2012. године, у едицији која је била посвећена Напуљу.

Тада је представио изложбу историјских одела куће Рубиначи, који су облачили и редитеља Висконтија и италијанског краља, а чије се креације налазе у Музеју „Викторија и Алберт“ у Лондону.

Након Рубиначијевог гостовања у Београду дошли смо на идеју да снимимо документарац о целокупном процесу креирања једног одела по мери.

Компанија "DeGorsi" продуцирала је овај документарац и одабрала врхунску екипу професионалаца, изузетног директора фотографије Ивана Шијака, професор на ФДУ, и талентованог редитеља Алека Цонића, а резултат је очарао гледаоце у Милану и Фиренци, а сада и у Београду.

Документарац је назван „54 сата Рубиначија“, јер је за израду врхунског одела по мери потребно толико времена.

Током недеље од 1. до 8. октобра 2021. године, Београђани ће моћи да уживају у изложби италијанских артизана, као и у поменутом филму, у простору Италијанског института.

Позвани сте да будете члан жирија престижног модног догађаја у Милану „Milano Su Misura“, који се одржава 8. и 9. октобра 2021. године.

– У жирију су мајстори артизани, ту су опинион мејкери, ја сам један од њих, али и ВИП клијенти директор хотела "Plaza Athene" у Паризу, бизнис школе „Бокони“ и римски сенатор. Када те неко из озбиљнијег друштва позива у жири, то је из одређеног разлога, јер је то препознатљивост резултата. Почаствован сам тим позивом.

Која држава света предњачи по елеганцији? Феномен Јапана?

– Италија свакако. Мада, изненађење је да су можда најелегантнији људи које сам икада видео Јапанци. Они су познаваоци врхунског ручног рада и многи од њих долазе да уче од Италијана. Када науче занат, враћају се у Јапан и тамо оснивају своје брендове који изгледају чак боље чак и педантније од неких италијанских.

Током година сам направио веома лепу сарадњу са ексклузивним кругом колекционара из Фиренце, који се зову „Allegri del Volante“, екипа изузетно утицајних Италијана, великих бизнисмена који су и колекционари. Међу њима је Ђулијано Бенси из Тоскане, Марчело Фратини, један од најцењенијих колекционара сатова „картије“, али и аутомобила марке „ролс ројс“. Мауро Лоти који је један од оснивача „Праде“, и велики љубитељ тркачких аутомобила. „Allegri del Volante", били су и гости Београда на догађају "24 сата елеганције".

Колико Вам је тешко, лако или задовољство да када кренете на догађај међу одабране, направите избор одеће коју ћете понети?

– Мени је лако и задовољство и трудим се да где год се нађем у свету будем најбољи амбасадор своје земље. Могу да уградим косу, могу да исправим боре, могу да променим име, и урадим липосукцију, али порекло, земљу у којој си сплетом околности рођен и самим тим припадаш том народу – то не можеш да промениш. Буди најбољи амбасадор свог порекла. То сам схватио током боравка у Јапану, током деведесетих. То је мој приступ животу.