Да ли нам је човек који је фотографисао пет ратова открио истину

Снимци су мутни. Ипак, једанаест фотографија које је Роберт Капа снимио на плажи у Нормандији, 6. јуна 1944. године, такозваног, Дана Д, донеле су му репутацију најпознатијег ратног фотографа. И 75 година након завршетка Другог светског рата, оне су међу сликама које се памте широм света.

Капа је био једини фоторепортер који је са америчким војницима током те инвазије изашао на копно. Фотографисао их је с леђа у јуришу на „плажу Омаха“ коју су браниле немачке трупе. На снимцима као што је „Човек у таласима“ виде се војници који су до врата у води или траже заклон.

Одважно и храбро – али недавно је настанак тих фотографија и тиме Капина репутација ратног фотографа донекле доведена у питање.

Одисеја мађарског Јеврејина по Европи тридесетих

Роберт Капа рођен је као Ендре Ерно Фридман, у Будимпешти 1913. године у јеврејској породици кројача. Имао је 18 година када је ухваћен на демострацијма против Хортијевог режима 1931. године, и када је, да би избегао затвор, морао да напусти Мађарску.

Одлази прво у Беч, па у Праг и на крају у Берлин где је студирао новинарство и почео да се бави фотографијом. За немачке новине је, на пример, фотографисао Лава Троцког док је држао говор у Копенхагену.

Након што су нацисти преузели власт у Немачкој 1933. године, он бежи прво у Беч, а протом у Париз. Ту упознаје већ реномиране фотографе и талентовану фотографкињу Герту Похориле, Немицу и такође Јеврејку која ће постати његова ученица и вереница.

Да би успели да продају своје фотографије они креирају причу о богатом америчком фотографу који живи у Паризу – Роберту Капи. Неколико месеци касније када уредник открива превару, он то име преузима као своје, а Герта је од тада Герда Таро. Њих двоје почињу да се пробијају као фотографи и августа 1936. године одлазе у Шпанију у којој је почео грађански рат (1936-39).

Грађански рат у Шпанији

Капа и Таро су срећни и заљубљени, уверени да им се ништа не може десити док су заједно – јер, само с огреботинама су преживели удес авиона приликом слетања у Барселону.

Успостављају нови стил фото-новинарства – користе мале камере како би се приближили борбама. Чувена његова реченица гласи: „Ако ти слике нису довољно добре, онда ниси довољно близу“.

Њих двоје се после успешно обављеног посла враћају у Париз. Међутим, Герда Таро се 1937. године враћа у Мадрид, у жељи да настави да прати борбе републиканца. Тамо је погинула обављајући свој посао. Роберт Капа је био дубоко погођен смрћу своје веренице и никада се није женио.

Одлазак у Америку

Роберт Капа 1939. године улази у Сједињене Државе са туристичком визом. Своје добре контакте са новинарима, фотографима и ауторима искористио је како би би дошао до посла. Почео је да ради за чувени магазин Лајф.

Капа је хтео ексклузивне фотографије – и жарко желео да буде фоторепортер током савезничке инвазије на Нормандију. Пре Дана Д сликао је борбе у северној Африци и напредовање савезника у Италији. Америчка војска га је примила у уски круг репортера планираног Дана Д, иако је био држављанин Мађарске – земље која је била савезница нацистичке Немачке.

Дан Д – на фотографије је чекао авион

На Дан Д, за тада тридесетогодишњег Капу, није се радило само о преживљавању – он је морао и да испоштује уреднички рок. Ролне са филмовима морале су да са француске обале стигну у Лондон, где су филмови развијани. Један примерак фотографија је био за лондонски Лајф, један за британску владу, један за Пентагон где се вршила војна цензура, а један за централу магазина у Њујорку који је добијао и негативе.

Авион је чекао да пребаци фотографије и негативе преко Атлантика где су писани описи за фотографије – које Капа није слао. За то време, он је остао са савезничким трупама које су напредовале у Нормандији.

Роберт Капа није био једини ратни фотограф Другог светског рата, али његове фотографије Дана Д су неке од најпознатијих слика тог рата. Амерички генерал Двајт Ајзенхауер му је 1947. године, заједно са других 19 ратних извештача доделио „Медаљу слободе“.

Сумња у детаље

Међутим, мит о ратном фотографу Роберту Капи је често био довођен у питање.

На пример, аутор Алан Даглас Колеман је 2014. године започео блог (capadday.com) у којем он и други покушавају да реконструишу догађаје на Дан Д.

Укратко, критика заснована на истраживању је да је Капа на плажу Омаха стигао касније него што је рекао – наиме, око сат и по после такозваног првог таласа, када су најгоре борбе већ биле завршене. Такође наводно није остао на плажи толико дуго као што је био рекао.

Такође се тврди да је Капа направио знатно мање од 106 фотографија као што је био навео – вероватно само тих једанаест познатих снимака.

Прича уредничког тима магазина Лајф да је фото-лабораторијски техничар у Лондону грешком, топлотом уништио остале филмове – наводно технички није могућа.

Џон Морис, који је био дугогодишњи уредник магазина Лајф и одговоран за објављивање тих фотографија у броју од 19. јуна 1944. године, рекао је на Си-Ен-Ену новембра 2014. да на три уништена филма очигледно није било никаквих снимака.

„Данас мислим да је сасвим могуће да је Боб само спаковао све своје 35-милиметарске филмове и послао их у Лондон, знајући да су на једној од филмских ролни слике које је снимио тог јутра“, реако је Морис који је у преминуо 2017. године.

Реконструкција онога што се десило 6. јуна 1944. године на плажи Омаха је тешка – и још увек није завршена. На пример, још увек није разјашњено ко је човек са најпознатије фотографије коју је направио Роберт Капа „Човек у таласима“– на њој су се наводно препознали ветерани Едвард Реган и Хјустон Рилеј.

Дискусија и о „Погибији војника“

Чувена Капина фотографија „Погибија војника“ из шпанског грађанског рата први пут је била предмет дискусије још седамдесетих година. До данас се поставља питање – да ли је слика била права или је погибија војника у том тренутку била симулирана?

Оно што је сигурно је да Капа и Герда Таро себе нису доживљавали као неутралне посматраче у шпанском грађанском рату. Њих двоје су стали на страну републиканских трупа и народа – против Франка.

Ирме Шабер, биографкиња Герде Таро, каже: „Фотографија 'Погибија војника' је дидактични део медијске историје која поставља питања која превазилазе фотографа Капа. Овај текући дискурс је неопходан и узбудљив и осигурава да ова рана фотографска икона буде поучно пребачена у дигитално доба“.

Осим тога, а то се односи на оба примера, остаје нарочито тешко питање – о истини у рату и о рату.

Крај рата и Ингрид Бергман у разореном Берлину

После инвазије на Нормандију, 25. августа 1944. године, Капа је у војном џипу ушао у свој вољени ослобођени Париз.

У марту 1945. године, код немачког града Везел, неких 100 километара северно од Келна, Капа је са америчким падобранцима скочио иза непријатељских линија Немаца. Он није фотографисао битку за Берлин.

Капа је у Берлин дошао тек по завршетку рата, у лето 1945. године и сликао ослобођени град и његове људе. Тамо је била и шведска холивудска звезда Ингрид Бергман која је била на турнеји по Европи, где је забављала америчке војнике. Њих двоје су се упознали два месеца раније у Паризу, а љубавна веза започела је тог лета у разореном Берлину.

Бергманова се била јако заљубила и хтела да остави мужа због њега. У децембру 1945. године Капа је са њом отишао у Холивуд, али му се тамо није допало. Познат је његов цитат у којем каже: „Никада нисам згазио у веће говно него што је Холивуд“.

О тој вези са удатом филмском звездом, која се завршила у лето 1946. године Капа је ћутао – јавност је о томе сазнала од Бергманове.

Остварен сан и смрт

После Другог светског рата, Капа је заједно са пријатељима фотографима Хенријем Картије-Бресоном, Дејвидом Сејмоуром и Џорџом Роџером остварио један од својих великих снова и основао фото агенцију „Магнум“ – која је и даље је једна од најпознатијих.

Потом је фотографисао још два рата: први арапско-израелски рат након оснивања државе Израел 1948. године – рад који му је био веома важан – и француски рат у Индокини (1946-1954).

Каже се да је Капа увек прецизно одлучивао за који је рат ризиковао живот као фотограф, а за који не. Заправо није желео да иде у Индокину. Зашто је ипак отишао, не зна се. Претпоствља се да му је недостајо рад у ратном окружењу, али и да му је био потребан новац – јер Капа је био страствени коцкар, волео је покер. Можда је хтео да обнови репутацију ратног фотографа, то је још једна теза.

Четрдесетогодишњи Капа је 25. маја 1954. године пратио француску јединицу у акцији против комунистичких војника Вијетмина. Ишао је мало по страни у пољу и нагазио на мину. Кажу да је мртав у левој руци још увек држао камеру.

„Роберт Капа је био сјајан уметник и фотограф“

Алекс Кершо, биограф Роберта Капе каже да питања у вези с његовим фотографијама не мењају ништа на томе да су „то најбоље слике Дана Д и да су праве“. „Фантастичне су“, рекао је Кершо за Дојче веле. Овај новинар и аутор каже да то такође ништа не мења на чињеници да је Роберт Капа, један од најпознатијих ратних фотографа, „био сјајан уметник и фотограф“, „рок звезда“ свог времена.

Да је имао прилику да га упозна, поставио би му два питања: „Да ли је вредело ризиковати живот са 40 година?“ и „Како је то кад је у тебе лудо заљубљена Ингрид Бергман?“ .