Стефан Поповић: Пуно ми је срце, још нисам спреман да се вратим у Аустралију

Стефан Поповић је постао популаран на друштвеним мрежама захваљујући блогу о Србији на којем је крајем 2014. године објављен текст Десет разлога да кренете у авантуру у Србију, који је имао рекордну читаност са неколико милиона прегледа. Поред тога, водитељ је и главни спикер највеће фудбалске екипе у Аустралији, Мелбурн Виктори. Домаћој публици је познат и као водитељ документарног филма Косово: Моменат у Цивилизацији о српској културној баштини на Косову и Метохију и као репортер из емисије Глобално. 

Стефане, како сте учили српски језик? Да ли су ваши родитељи имали потребу да вас уче или сте учили институционално, у школи?

Моја мајка је дошла у Аустралију са својом мајком кад је имала 10 година, са Косова и Метохије. Бака није знала енглески и разговарала је са нама на српском, то је било сасвим нормално. И мама и тата исто са нама на српском. Никада није било то нешто форсирано.

Као мали, сестра и ја смо доста времена проводили код баке. Мама и тата су радили по цео дан. Кума нас из школе одведе код баке док родитељи не заврше посао. То је било највише због тога. Учили смо са њима. Није било нешто институционално, више је било оно свакодневно – користимо, учимо језик, причамо са баком, са родитељима код куће, тако да је то било као што карате-кид учи карате, тако и нама са језиком, одједном схватиш да си научио. Користили смо сваки дан, и онда, после неколико година схватиш: Океј, знам српски.

Ја мислим да је то најпаметнија ствар не само за српску дијаспору него генерално – да људи пробају сву храну, да виде различите културе, да виде шта им се свиђа, шта им се не свиђа и да сами одаберу. Они су нам дали ту прилику да учимо српски, и онда, да сами видимо да ли нас, после неколико година, занима Србија и српски, шта ћемо ми са тим да урадимо, то је наше.

Рођени сте у Аустралији, да ли осећате да је српски део вашег идентитета?

Ја сам Србин, и мислим, да би био Србин, мораш да знаш језик. То је велики део. Како да будем Србин, а да не знам језик, да не знам нешто о својој историји, култури, која је јако интересантна. Као народ смо имали доста успеха кад је у питању спорт. Има доста да се извуче из тога. Језик је велики део тога.

Учили смо мало српски у школи, да га мало усавршимо. Није ми српски перфектан, али с обзиром на то да сам тамо рођен и да углавном причам енглески - наравно, са нашима причам српски - али ипак много боље причам српски него што би неки људи очекивали, с обзиром на то да сам тамо цео живот. Српска школа је ту помогла мало, али углавном је то са породицом и са пријатељима у свакодневном животу.

Који језик вам је ближи?

Кад сам овде, било да је то Ниш или Ужице, ја користим српски, не користим енглески. Кад сам у Србији, размишљам на српском и користим српским, али мислим да ми је енглески ипак јачи зато што ми је то први језик. Али не размишљам прво на енглеском па да онда преводим на српски.

Мислим да је то кључно са програмом око „Беовизије“ ових дана. Да бих могао да комуницирам са такмичарима, не бих могао тако да их интервјуишем када би морао да размишљам на енглеском, па на српском итд.

Да ли сте видели коментаре на друштвеним мрежама у вези са „Беовизијом“ и предлозима да останете на сталном ангажовању у РТС-у?

Да, да, видео сам те коментаре и хвала свим тим дивним људима. Јако ми је драго што им се допало како смо Кристина и ја водили тај део програма у грин-руму. Наравно, да бих дошао. Ја сам разговарао са екипом овде и радо бих дошао. Разумем, неки људи, то је њихово, не разумеју зашто ја волим Србију и зашто бих дошао из Аустралије овде. Разумем то. Али ја сам видео овде како је, видео сам како је тамо. Неки људи који постављају то питање, видели су само како је овде. Ја кажем: Свако има право да нађе своју срећу. Неки воле слатко, неки воле слано, ко је праву – свако има свој укус.

Посебно ми је драго што сам водио програм. Сигурно је било коментара, када се сазнало да ћемо водити програм, Јован из Шведске и ја из Аустралије: 'Шта ће нам људи из дијаспоре, зар немамо овде добрих водитеља'. Али онај ко је то одлучио мора да буде много јак и да после тога настави и каже: 'Не, не, они ће бити добри'.

И стварно смо, и Јован и ја осетили ту потребу, када смо поред Драгане и Кристине, које су озбиљне водитељке и много добро раде свој посао, да и ми морамо да будемо на врхунском нивоу. И гледали смо на то као изазов. Не само да ми то урадимо како треба, него да урадимо посао тако да буде најбоља „Беовизија“ до сада. Нећу сада да говорим о прошлим, али мислим да смо ми стварно успели. Ове године смо то урадили на високом нивоу.

Сви смо покушавали да урадимо баш као екипа. Битно је да буде победа на крају, а није битно ко је колико дао поена. Зато ми је јако драго због коментара, јер сам видео да људи желе да водитељи буду природни и да се шале, да не мора да буде само београдски нагласак, да може да буде и нишки, и лесковачки. Ипак је ово Србија. Можда ми је и зато пуно срце и нисам још спреман да се вратим у Аустралију.

Од када долазите у Србију, откад имате више ангажовања, колико сте променили језик, колико научили сваки пут када дођете у Србију?

Увек покушавам да напредујем када је језик у питању - слушам музику, читам. Ако сам неке ствари употребио, то је у дијалекту било несвесно. Трудио сам се да исправим своје грешке и да напредујем. Ако ме неко исправи, да то прихватим и да променим, тако да би ми српски био на највишем нивоу, с обзиром на то да сам у Аустралији, тамо живим, тамо радим, али да, када будем дошао овде, да могу да користим језик сваки дан, да ли неформално, да ли пословно, и да то буде течно.

Домаћим гледаоцима сте познати као Марвин у филму Дарка Бајића Бићемо прваци света и као Ненад из друге сезоне серије Жигосани у рекету. Колико вам је знање српског језика одредило коју улогу ћете добити у филму?

Нисам нешто претерано јурио улоге овде, него је било потпуно спонтано. Бићемо прваци света, то је било на енглеском - глумио сам Американца, Жигосани у рекету је било на српском на пример. Друга ствар, ипак је то сценарио, па могу боље да усавршим, да то буде перфектно, да увежбам, пошто нема импровизације.

Али мислим да је сасвим довољно, с обзиром на то да неки људи долазе из иностранства и глуме у америчким филмовима, или аустралијским филмовима или серијама. Мислим да није била нека велика препрека и да, ако су видели да знам српски, могу и да се припремим довољно за неку улогу. Надам се да ће бити још више прилика у будућности за неке улоге овде.