Цеца Бојковић: Глума је трагање за истином

Глумица је истакла да се увек борила и да ће се борити за дигнитет своје професије. Као председник Удружења драмских уметника ишла је, каже, и код бившег председника Слободана Милошевића да се бори за смену министра културе.

„Данас бих се заложила за примање младих у позориште и за повећање плата и пензија глумаца“, рекла је Бојковићева.

Каже да подржава садашњег министра културе Вукосављевића у борби против ријалити програма.

За време Нато агресије на Србију Цеца Бојковић је послала писмо колегиници Гленди Џексон, министарки у Влади Тонија Блера. Назив писма је био „Шекспиријанска трагедија на улицама Србије“.

„Наравно то је било страшно, нарочито када је била бомбардована телевизија и то је био врхунац зла. Недељу дана после тога нисам могла да се смирим и написала сам отворено писмо Гленди Џексон, као колегиница колегиници са својим пуним именом и презименом, као и репертоаром улога које сам играла, јер сам играла неке од истих улога које је играла она“, рекла је глумица.
У писму, је, како наводи, писало „свашта“.

„Писало је о крвавој Шекспиријанској трагедији која се дешава на нашим улицама, а не само на позоришним сценама. Питала сам је како би се она осећала да је њихов Би-Би-Си бомбардован. Говорила сам о случајевима, као што је мала Милица која је страдала у Bатајници, као и о свим колатералним штетама, како су они тада то називали. Она је била тада у Лабуристичкој странци, министарка саобраћаја у Блеровој влади. У то време нисам имала интернет и код нас нису биле развијене друтвене мреже, али сам се постарала преко мог колеге Цветковића, који је био управник Атељеа 212, и он је то писмо послао роналду Харвуду. Он је долазио код нас и у време санкција када се играла његова представа „Гардаробер", у ЈДП-у, са Љубом Тадићем и Пером Краљем. Преко Харвуда је писмо стигло до Гленде Џексон, која ми никада није одговорила, а Харвуд је рекао Цвелету, да је она примила то писмо лојална својој влади, али је поручила да ће све то ускоро стати, и стало је у јуну“, испричала је Светлана Бојковић.

Наставља са причом и присећа се да је после годину дана упознала Харвуда у Будви када је примао награду „Стјепан Митров Љубиша“, који ју је пет пута питао да ли је добила одговор на писмо.

Светлана Цеца Бојковић је пола века на сцени театара, остварила је преко 200 улога на телевизији, филму, позоришту, радио драмама.
Добитница је најзначајнијих признања, „Добричин прстен“, „Жанка Стокић“, „Павле Вуисић“.

Глумица је коментарисала и последњу награду која јој је додељена.

„Награда је врло значајна, самим тим, што пре свега носи име Јована Стерије Поповића који је до дана данашњег не превазиђен са својим комедијама. Била сам млада када ми је измакла та награда и била је то представа Пучина, која је била култна представа у режији Дејана Мијача. Играла сам Јованку, и главни фаворити за награду били смо Лане Гутовић и ја, који смо играли главне улоге. Дејан и Лане су тада добили награде, а ја нисам. Наравно, пошто сам била млада мене је то секирало“, изјавила је Бојковићева.

Додала је да је после тога ретко одлазила на Стеријино позорје, јер, како тврди, представа треба да буде селектована, а у време о коме говори, сматра да су бирани само домаћи текстови, што се касније мењало.

„Ипак сам успела да добијем две награде. Једна је била награда публике, значи то није Стеријина награда, тако да је ово сада мени много драже што се односи на цео мој опус“, закључила је Светлана Бојковић.