Још осам великана српског глумишта на поштанским маркама

На свечаности у Атељеу 212 предстваљена је и марка поводом обележавања 100 година од настанка Удружења драмских уметника.

Овом приликом окупиле су се породице славних уметника, попут Мандине жене Ање Мадић, а само на један дан чак из Париза дошла је унука Мире Ступице са сином. Да ода почаст колегама и својој куми Мири Ступици стигла је и Бранка Веселиновић.

О својим пријатељима са пуно сете и пијетета говорили су Аљоша Вучковић, Бранка Петрић, Светлана Бојковић, Горан Јевтић, Милан Цаци Михаиловић, Весна Чипчић, Мирослав Жужић и Милка Фрушић. Они су говорили о животу и раду глумаца, а на крају су им посветили песму и неколико личних сећања.

Горан Јевтић је открио окупљенима да је Милорад Мандић Манда одувек желео да буде пилот, али због висине није могао да стане у авион. Био је директор позоришта „Бошко Буха“ и сам је направио и име и презиме и надимак „Манда“, које је данас постало бренд.

„Започео је реновирање позоришта борећи се за достојанство професије и најмлађе публике. Био је власник несвакидашњег, раскошног, комичарског дара. Истицао је да позориште последња оаза мисли, место да коме се стичу дрогоцена искуства и размењују осећања,“ навео је у свом обраћању Горан Јевтић.

Глумац Цаци Михаиловић говорио је о Предрагу Пепију Лаковићу и његовом умећу да маестрално игра улоге малих људи са маргине, самотњаке, боеме...

„И сам је био боем. Волео је кафану и људе. Бољи живот му је донео популарност, али се он није добро с њом сналазио. Зато је и последње дане провео далеко од тога, у скромној кући крај обале Тисе, горак због свега што нам се догађало. На крају су га ти таласи Тисе и пригрлили,“ истакао је Цаци.

О јединствености Соње Савић говорио је Мирослав Жужић.

„Имала је сензибилитет који се лепио за филмску траку. Била је последња генерација глумаца који су живели и умрли за идеале. У Љубљани су је звали икона побуне што се њој допадало, мада се увак називала чланом панк генерације која је говорила шта други мисле, а не смеју да кажу“, навео је Жижић.

Весна Чипчић посветила је Серенату Милоша Црњанског „своме Шурди“, а Милка Фрушић, другарица Бате Живојиновића подсетила је на његов велики филмски опус, као и огромну популарност у Кини због улоге у филму Валтер брани Сарајево.

Бранка Петрић говорећи о својој пријатељици Мири Ступици упоредила ју је са енергијом која преплављује. Била је таленат који се рађа једном у сто година, верује позната глумица.

„Мира је била најлуциднија и најпамтнија особа коју сам знала, а њен осмех сте могли да препознате међу хиљадама. Њен смех допирао је из дубине њеног бића. Све је било око ње тако чулно и љубавно, а опет луцидно. Могла је бити академик“, мисли Бранка Петрић.

Светлана Бојковић је казала да су емоције биле покретач и снага Небојше Глоговца којима је пунио душу и себи и другима.

„Волео је глуму јер је тако могао да боље разуме друге људе и проживи нешто из њиховог живота. Био је посвећеник, отворен, неоптерећен славом. Био је Хамлет, старији од њега. Ако сте га гледали како глуми, сигурно га нећете заборавити“, верује Бојковићева.