Биковић за РТС: „Медаља Пушкина“ и част и обавеза

Милош Биковић је у интервјуу за РТС навео да одликовање које му је уручио председник Русије Владимир Путин за њега представља велику част, али и обавезу да у будућности буде још бољи.

Колико је оптерећење и одговорност, када тридесетогодишњак добије једно од највиших признања Руске федерације?

– То јесте на неки начин и кредит зато што се надам да мој највећи пут стваралаштва испред мене још увек, тако да се надам да ћу ту медаљу још отплаћивати неким заслугама.

Кажете и кредит и охрабрење?

– Охрабрење у смислу да то што радим и то чиме се бавим, начин на који представљам Србију у Русији и Русију у Србији се примећује у Кремљу.

Да ли сте се изненадили?

– Јесам, али опет са друге стране сматрам да се наши односи када је културна сарадња у питању унапређују и да на неки начин и ја учествујем у томе, тако да негде и видим неку логику у томе.

Јесте ли имали трему? 

– Јесам, ипак мислим да је то можда један од најмоћнијих, ако не најмоћнији човек на планети о коме можете да мислите шта год хоћете, али морате да га поштујете.

Колико је дуг пут био од Тиркета до Путина? Људи у Србији и даље вас углавном идентификују са Тиркетом...

– Па да, јесте, то је моја прва велика улога. Мени је Драган Бјелогрлић отворио врата српске  кинематографије на један такав начин, затим се издешавао један низ догађаја који је на крају резултовао сарадњом са Никитом Михалковом, развојем каријере у Русији и зближавањем на неки начин културне сарадње Србије и Русије. 

Пушкиновом медаљом одликовани сте на Дан државног јединства Русије. Кажете да Србија треба да се угледа на Русију у јединству. У ком смислу сте то мислили?

– Руси када се не расправљају и када једни о другима говоре ствари које се не разумеју најоштрије шта говоре једни другима је – ја то не разумем, теже речи не користе. Мислим да смо ми склони да експлозивно и емотивно реагујемо јер смо такви – темпераментни по природи, једни друге осудимо, затворимо врата за дијалог чак и онда када се не разумемо, а мислим да је много здравије да сваког човека кога сретнете сматрате за учитеља једне лекције и покушате да нађете заједнички језик. Ми смо сувише мали да бисмо могли међусобно да се до те мере свађамо.

Да ли је Москва сада ваш нови дом?

– Мој дом је, пре свега, Београд и Србија, али се у Москви осећам као код куће.

Одбили сте Холивуд?

– Добио сам неколико понуда, али то нису понуде да ме сад сад звао Спилберг и рекао – слушај, ти ћеш сада да будеш нови Џони Деп. То су биле понуде које су рекле – ово ће ти отворити врата Холивуда, али су биле улоге које ја нисам препознао као нешто што је моје.

Мислите ли да је Москва сада нова филмска престоница?

– Стреми да буде, како се баланс снага у свету мења и у овом новом мултиполарном свету, Москва је дефинитивно један од светских кутурних центара и имају ту економску могућност пошто је кинематографија веома скуп „спорт“ да око себе окупе и направе један нови светски филмски центар.

Како изгледа један Ваш дан у Москви? Колико сте популарни?

– Углавном радно. Што се тиче популарности, мало је незахвално да ја говорим о томе, али сам се нпр. изненадио тиме да снимајући филм и серију у Москви не могу да прошетам улицама Астане или Алма Ате у Казахстану или Бакуа у Азербејџану а да ме не зауставе да се фотографишемо, зато што је то све један културни простор бившег СССР-а.

Полуларнији сте тамо него овде?

– То је тешко рећи, ипак, ово је моја земља, овде сам много дуже, али мислим да не каскам.

Постоје јаке културне и духовне везе, политичка подршка из Москве. Колико је просечан Рус упућен у српску кинематографију?

– Врло мало као што је наша кинематографија у последњих десетак-двадесет година поприлично запостављена. Они знају за филмове Емира Кустурице и знају за пар филмова они који мене прате, мој рад прате то што сам снимао у Србији - углавном је гледан Монтевидео. То је нешто што може да се промени, та културна сарадња може да се прошири на један ефектан начин, да наши филмови добију дистрибуцију у Русији, и радићемо на томе.

Руско тржиште је огромно?

– Да, то би нама омогућило да филмови које ми производимо могу да зараде на руском тржишту, што би била велика ствар за наше филмове.

Јужни ветар обара све рекорде гледаности?

– Код нас обара али ето дистрибутери нису заинтересовани зато што они врте холивудске филмове и руске блокбастере. Нама је тешко да конкуришемо, тако да радимо на томе да се предузму неке мере, како би нама руска држава помогла, да не само филмове у којима ја играм него да неколико филмова из Србије добије тамо неки подстицај.

За следећу годину најављује се велики пројекат Балканска међа. Шта гледаоци могу да очекују?

– Један бруталан акциони филм о заузимању аеродрома у Приштини 1999. године. Подсетиће се тих догађаја који су се тамо одвијали. Филм је инспирисан реалним догађајима, али то је једна акциона антиратна драма.

Чија је продукција?

– Руско-српска.